Прелазак православног становништва на ислам један је од најзначајнијих демографских, вјерских и културних процеса у историји српског народа под османском влашћу. Иако се у дијелу историографије овај процес објашњава прије свега друштвеним и економским предностима које је доносило прихватање ислама, његово разумијевање захтијева и анализу положаја хришћанских цркава, посебно Српске православне цркве.
Управо такав приступ омогућавају два истраживања која ћемо користити као главну основу:
-
Леонард Кукић и Јасин Арслантас, Peasants into Muslims: Poverty and conversions to Islam in Ottoman Bosnia (2025, објављено онлајн; штампано у часопису 2026).
-
Татјана Катић, Прелазак на ислам становништва Горе и Опоља, према османским катастарским пописима (2021).
Прво истраживање доноси квантитативну анализу 797 насеља у Босни, на основу османских пописа из 1468. и 1604. године. Друго показује како је развијеност црквене организације могла утицати на отпорност локалних православних заједница према исламизацији
Економски, друштвени и црквени узроци преласка на ислам
Увод: исламизација као дуготрајан историјски процес
Исламизација није била једнократан догађај, нити се одвијала истим интензитетом у свим областима некадашњих српских земаља. У појединим крајевима започела је непосредно након османског освајања, док је у другим током XV и XVI вијека остала ограничена на појединачне случајеве. Разлике су зависиле од економских прилика, пореског система, близине османских административних и војних центара, друштвеног положаја локалних породица, али и од снаге црквене организације.
За разумијевање овог процеса посебно су значајна два поменута истраживања. Оба рада заснована су на османским архивским изворима и омогућавају да се исламизација посматра не само кроз опште историјске оцјене него и кроз конкретне демографске и економске показатеље.
Овој анализи ћу додати и податке из моје књиге Црква у Пијеску која је писана као студија случаја везана за један микролокалитет Доњег Попова у Херцеговини, али са подацима из различитих пописа, посебно из османског периода.
1. Први таласи исламизације: XV и XVI вијек
Османско освајање Босне 1463. године означило је почетак дубоких промјена у друштвеној и вјерској структури становништва. Исламизација је започела убрзо након освајања, али се није одвијала равномјерно. У првом периоду преласци су били чешћи међу припадницима виших друштвених слојева, који су прихватањем ислама могли задржати или унаприједити свој положај у новој државној управи. Међутим, посебност Босне огледала се у томе што исламизација није остала ограничена на властелу, војне старјешине и градско становништво. Она се током XVI вијека проширила и на сеоско становништво.
Кукић и Арслантас су у свом истраживању упоредили османске пореске пописе из 1468. и 1604. године. Анализирали су 797 насеља, пратећи однос између почетног економског положаја становништва и каснијег удјела муслиманских домаћинстава. Њихов основни налаз јесте да су насеља са нижим приходима по домаћинству имала већу вјероватноћу да током посматраног периода прихвате ислам. Аутори посебно указују на значај џизје, пореза који су плаћали немуслимани. Иако је тај порез био прописан као обавеза хришћанског становништва, његово оптерећење није било једнако за све. Пошто је имао карактер фиксног намета, сиромашнија домаћинства осјећала су његово дејство знатно више него имућнија.
Прихватањем ислама домаћинство је било ослобођено плаћања џизје, а стицало је и одређене пореске олакшице у другим областима. Тако се економски положај показао као један од важних фактора промјене вјерске припадности.
Табела 1. Основни подаци истраживања исламизације Босне
| Показатељ | Податак |
|---|---|
| Број анализираних насеља | 797 |
| Први посматрани попис | 1468. |
| Други посматрани попис | 1604. |
| Просјечни приход по домаћинству 1468. | 83,83 акче |
| Просјечни удио муслиманских домаћинстава 1604. | 76% |
| Просјечна удаљеност од православног манастира | 39,27 km |
| Просјечна удаљеност од католичког манастира | 48,24 km |
Извор: Kukić и Arslantas, табела 1, The Economic History Review. Подаци представљају статистику анализираног узорка, а не попис цјелокупног становништва Босне.
Посебно је занимљив податак о просјечној заступљености муслиманских домаћинстава у анализираном узорку 1604. године. Она је износила 76 одсто. То не значи да је толики био удио муслимана у свим областима Босне, већ да је толики био просјек у посматраним насељима, при чему су се локалне прилике знатно разликовале.
Истраживање, дакле, показује да економска неједнакост није била само посљедица различите вјерске припадности него је могла постати и један од механизама њене промјене.
2. Порески систем као подстицај за промјену вјере
У османском правном и пореском систему хришћани су имали статус немуслиманских поданика, односно зимија. Тај статус подразумијевао је право на исповиједање вјере и одређену заштиту живота и имовине, али и посебне пореске обавезе. Најзначајнија међу њима била је џизја, односно главарина. Поред џизје, постојале су и друге пореске и фискалне обавезе, које су се разликовале зависно од времена, подручја, имовинског положаја и административне праксе. Прелазак на ислам доносио је ослобађање од појединих обавеза и могућност повољнијег положаја у османском друштву.
Кукић и Арслантас указују да су муслиманска домаћинства у Босни имала и повољнији положај у погледу појединих земљишних пореза, новчаних казни и других намета. Позивајући се на ранија истраживања Махира Моачанина, наводе да су пореске олакшице могле значајно смањити укупно оптерећење домаћинстава. Важан је и налаз да порески притисак није био само формална законска обавеза. Аутори указују и на злоупотребе локалних државних службеника, који су понекад наплаћивали више него што је било прописано.
Табела 2. Разлике у положају хришћанских и муслиманских домаћинстава
| Област | Хришћанска домаћинства | Муслиманска домаћинства |
|---|---|---|
| Џизја | Обавеза плаћања | Ослобођена плаћања |
| Земљишни порез | Поједини намети били су виши | Постојале су одређене олакшице |
| Војна обавеза | Посебан порески статус и ограничења | Већа могућност учешћа у војној служби |
| Државна служба | Ограничене могућности | Шире могућности напредовања |
| Друштвени положај | Статус немуслиманских поданика | Повлашћенији статус у османском поретку |
Напомена: Табела је синтетички приказ правних и друштвених разлика, а не дословно преузета табела из рада. Положај је зависио од периода и локалних околности.
Ови подаци не значе да је сваки прелазак на ислам био непосредна посљедица принуде или материјалне нужде. У појединим случајевима одлучујући су били лични, породични, политички или друштвени разлози. Ипак, пореска неједнакост представљала је структурни подстицај који је посебно погађао сиромашно становништво.
Управо је то један од најзначајнијих доприноса истраживања Кукића и Арслантаса: они статистички показују везу између сиромаштва и прихватања ислама, а затим испитују улогу пореског оптерећења у том процесу.
3. Положај Српске православне цркве и отпорност на исламизацију
Ако економски фактори објашњавају дио мотива за прелазак на ислам, онда положај и организациона снага православне цркве помажу да се разумије зашто је у појединим областима исламизација била спорија, а у другима знатно бржа.
У том погледу посебно је значајно истраживање Татјане Катић о становништву Горе и Опоља, двије сусједне области јужно од Призрена. Ауторка је на основу османских катастарских пописа из XV и XVI вијека утврдила да је исламизација у Гори, насељеној српским становништвом, текла знатно спорије него у сусједном Опољу. Као један од најважнијих разлога издваја развијену црквену организацију у Гори. У селима су постојале цркве, свештенство је било бројно и организовано, а црквена служба одржавала се и дуго након успостављања османске власти.
Попис из 1452/53. године биљежи свештенике у бројним горанским селима. Каснији пописи показују да су свештеници и њихови потомци наставили да живе и дјелују у тим насељима током XVI вијека. То је посебно важно: османско освајање није аутоматски значило нестанак православног црквеног живота. У многим областима црквена организација наставила је да функционише, а свештенство је било једна од главних институција очувања вјерског и културног континуитета.
Катић показује и да је близина Призрена, као војног и административног центра, имала утицаја на брзину исламизације. У Опољу је дјеловала имућна породица Кука, чији су припадници стекли значајан положај у османском друштву. Њихов успон, богатство и везе са градским средиштем утицали су на друге породице да прихвате ислам и покушају да побољшају сопствени положај. Тако се у истом географском простору могу видјети два различита механизма исламизације: снажна локална црквена организација успоравала је промјену вјере, док су близина административног центра и успон локалне елите подстицали прихватање ислама.
Табела 3. Исламизација Горе и Опоља у XVI вијеку
| Година | Гора – удио муслимана | Опоље – удио муслимана |
|---|---|---|
| 1530. | 0,3% | 2,74% |
| 1550. | 1,67% | 28,5% |
| 1571. | 13,2% | око 80% |
| 1591. | 24,4% | око 95% |
Извор: Татјана Катић, Прелазак на ислам становништва Горе и Опоља, 2021, стр. 70–78. Проценти су изведени из османских катастарских пописа. За Опоље ауторка наводи и веће проценте када се из обрачуна искључе поједина српска и мјешовита села.
Разлика је веома упечатљива. Док је у Гори исламизација током прве половине XVI вијека била готово занемарљива, у Опољу је за неколико деценија постала масовна. Овај примјер показује да вјерска припадност није зависила само од притиска османске власти и економских привилегија. Важну улогу имала је и способност заједнице да очува сопствене институције, традицију и облике међугенерацијског преношења вјере. Црква, дакле, није била само мјесто богослужења. Она је представљала институционални оквир заједнице, чувала породичне и локалне везе, празнични календар, језик богослужења и историјско памћење.
4. Обнова Пећке патријаршије и очување српског духовног простора

За обнову Патријаршије посебно је заслужан Мехмед-паша Соколовић, велики везир Османског царства, а први патријарх обновљене патријаршије био је његов брат Макарије Соколовић.
Обнова је имала значај који је превазилазио искључиво црквено-административна питања. Она је омогућила: очување јединствене црквене организације на широком простору; обнову и одржавање манастира и храмова; школовање и постављање свештенства; очување богослужбене традиције и српскословенског језика; повезивање удаљених православних заједница; очување историјског памћења и осјећања припадности широј заједници.
У условима у којима није постојала српска државна власт, Пећка патријаршија представљала је једну од ријетких институција која је могла да одржава континуитет српског духовног и културног живота.
Ово је посебно важно када се посматрају процеси исламизације. Тамо гдје је постојала организована црквена управа, свештенство и мрежа манастира, православно становништво имало је снажнији институционални ослонац за очување вјере. Ипак, црквена организација није могла у потпуности да отклони економске и друштвене притиске, нити да заустави све облике промјене вјерске припадности.
5. Укидање Пећке патријаршије 1766. године и долазак фанариота
Укидање Пећке патријаршије 1766. године представљало је велики преокрет у историји Српске православне цркве. Одлуком османских власти и Цариградске патријаршије, српске епархије потпале су под јурисдикцију Цариградске патријаршије.

Цариградска патријаршија
На њихову управу долазили су грчки епископи, углавном из круга фанариотске црквене и политичке елите.
Ова промјена није значила да је православно становништво остало без свештенства или да је у свим црквама престало богослужење на словенском језику. Међутим, значила је губитак самосталне српске црквене управе и слабљење институционалне везе између српских епархија и њиховог вишевјековног средишта у Пећи.
У историографији се указује на више проблема који су пратили фанариотску управу:
Прво, финансијско оптерећење. Епископске управе имале су обавезе према Цариградској патријаршији, османским властима и сопственом административном апарату. У појединим случајевима те обавезе преношене су на свештенство и вјерни народ кроз различите црквене намете и захтјеве.
Друго, језичко и културно удаљавање. Долазак грчких епископа, који често нису познавали српски језик и локалне прилике, могао је отежати комуникацију са становништвом. У појединим срединама јачао је утицај грчког језика у црквеној управи и школству. Ипак, словенско богослужење у српским црквама није укинуто као опште правило.
Треће, слабљење локалне црквене самосталности. Одлуке о управљању епархијама више нису доносили српски патријарси и епископи у оквиру обновљене Пећке патријаршије, него црквена управа из Цариграда.
Четврто, губитак институционалног средишта. Српски народ остао је без патријаршије која је вијековима повезивала његове расуте заједнице и одржавала континуитет црквеног и културног живота.
Овдје је неопходно раздвојити државни харач од црквених давања. Џизја је била османски државни порез на немуслиманско становништво. Црквени намети и обавезе према Цариградској патријаршији представљали су посебан финансијски терет. Овај период фанариота је имао негативне посљедице на црквени живот православног становништва.
Да ли је укидање Пећке патријаршије подстакло исламизацију?
Овдје је нарочито занимљив налаз Татјане Катић који допуњује уобичајено објашњење исламизације. Ауторка указује да је крајем XVII и током прве четвртине XVIII вијека исламизација на већем дијелу Балкана почела да јењава. Послије османских војних пораза, прихватање ислама више није доносило исте друштвене и политичке предности. Међутим, у другој половини XVIII вијека, а нарочито у XIX вијеку, у појединим периферним областима поново су забиљежени преласци на ислам.
За Гору Катић изричито наводи да разлоге касне исламизације треба тражити у укидању Пећке патријаршије и општим политичким и друштвеним приликама у призренском крају. Посебно помиње несигурност, разбојништво и злоупотребе локалних државних и црквених власти. Ово је веома важан податак јер показује да укидање Пећке патријаршије није само питање губитка црквене аутономије. Оно је у појединим срединама могло допринијети слабљењу институционалне заштите православних заједница и убрзавању процеса промјене вјере.
6. Херцеговина и регионалне разлике у исламизацији
Посебну пажњу заслужује Херцеговина, јер се њена историјска искуства не могу у потпуности изједначити са приликама у централној Босни или на Косову и Метохији. Исламизација у Херцеговини одвијала се у различитим временским периодима и различитим интензитетом. На њу су утицали близина османских градских и административних средишта, положај локалних властелинских породица, економски услови, миграције и снажнија или слабија повезаност са православним манастирима и епархијама.
За истраживање Херцеговине посебно би било корисно упоредити: османске пописе из XV и XVI вијека; присуство православних свештеника у појединим селима; положај манастира и парохијских цркава; промјене у именима домаћинстава и власничким односима; кретање становништва и појаву нових муслиманских породица. Посебно је важно утврдити каква је била улога манастира у очувању православног становништва. Манастири нису били само вјерска средишта него и мјеста писмености, културног памћења, економске помоћи и повезивања локалних заједница.
У књизи Црква у Пијеску сам се бавио овим пописима за подручје Попова. Османски попис из 1475/77. године показује да су у селима Попова тада доминирала домаћинства са словенским, претежно хришћанским именима. Православни су чинили већину. Процес покатоличавања православних је засебна проблематика којом ћемо се додатно бавити. Међутим, попис из 1585. године свједочи о већ узнапредовалом процесу исламизације дијела старог локалног становништва. У првом попису из 1475/77 су задржана хришћанска имена очева и синова (презиме се није наводило). Али у попису из 1585. се наводе имена очева која су хришћанска и синова муслимана: Хусеин, син Вукасов, Ферхат, син Радојев, Бесим, син Драгишин и Ахмед, син Петријин, Алија и Велија, синови Цветкови, Ахмед, син Иванов, Хусеин, син Влатков и Џафер, син Драгојев итд (стр. 117). Попис из 1701. године потврђује да су у селима Попова и даље живјела домаћинства различите вјерске припадности. Ипак, каснији пописи из времена Аустроугарске и послије показују релативно занемарив проценат муслимана у Попову, што говори о томе да се исламизација није догодила у већем обиму. А што се опет може приписати чињеници да је у њему поред манастира Завала и близине манастира Тврдош и Дужи, скоро свако село имало сеоску цркву. Исламизацијом је дијелом било захваћено и католичко становништво, али у мањој мјери.
7. Закључак: између економског притиска и губитка духовног средишта
На основу наведених истраживања може се закључити да исламизација православног становништва под османском влашћу није имала један узрок. У првом периоду, од XV до XVII вијека, значајну улогу имали су економски положај хришћанског становништва, пореска неједнакост, могућности друштвеног напредовања и утицај локалних елита. Истраживање Кукића и Арслантаса показује да је сиромаштво било један од важних чинилаца исламизације у Босни, посебно због релативно већег оптерећења које је џизја представљала за сиромашна домаћинства.
Истраживање Татјане Катић открива другу важну димензију: развијеност православне црквене организације могла је значајно успорити процес исламизације. Примјер Горе, али и Попова показује да је постојање цркава, свештенства и локалних духовних средишта омогућавало очување вјерског континуитета и у условима османске власти. Посебно значајан историјски моменат представља 1766. година, када је укинута Пећка патријаршија. Тај догађај није изазвао исламизацију у цијелом српском народу, јер је најинтензивнији талас прелазака у Босни наступио знатно раније. Ипак, у појединим областима, као што показује истраживање о Гори, губитак српске црквене управе, несигурност и злоупотребе локалних власти били су важни чиниоци каснијих промјена.
Зато историју исламизације треба посматрати и као историју постепеног слабљења или очувања институционалних оквира православних заједница. Црква је у том процесу имала двоструку улогу: била је чувар вјере и идентитета, али је њена способност да ту улогу обавља зависила од унутрашње организације, односа са османским властима и економског положаја становништва. Губитак Пећке патријаршије значио је губитак једног од најважнијих средишта српског духовног и културног живота. У наредним деценијама српске православне заједнице морале су да очувају свој континуитет у знатно неповољнијим институционалним условима.
8. Најважније табеле и историјски показатељи
За потребе даљег истраживања издвајам три групе података из коришћених радова.
А. Босна – економски чиниоци исламизације
| Показатељ | Налаз |
|---|---|
| Број насеља у анализи | 797 |
| Посматрани период | 1468–1604. |
| Просјечни приход по домаћинству | 83,83 акче |
| Удио муслиманских домаћинстава у узорку 1604. | 76% |
| Главни утврђени економски механизам | Пореско оптерећење сиромашнијих домаћинстава |
Б. Гора – улога црквене организације
| Година | Број муслимана | Удио муслимана |
|---|---|---|
| 1530. | 5 | 0,3% |
| 1550. | 23 | 1,67% |
| 1571. | 212 | 13,2% |
| 1591. | 397 | 24,4% |
В. Опоље – брзина исламизације
| Година | Удио муслимана |
|---|---|
| 1530. | 2,74% |
| 1550. | 28,5% |
| 1571. | око 80% |
| 1591. | око 95% |
Извор за табеле Б и В: Татјана Катић, табеле 1 и 2, стр. 73–78. Бројеви су преузети из ауторкине анализе османских дефтера.
Извори
1. Kukić, Leonard & Arslantas, Yasin. „Peasants into Muslims: Poverty and conversions to Islam in Ottoman Bosnia“. The Economic History Review, 79(2), 2026, стр. 600–633. Прво објављивање: 4. јун 2025.
Цјеловит текст истраживања – Wiley Online Library.
2. Катић, Татјана. „Прелазак на ислам становништва Горе и Опоља, према османским катастарским пописима“. Гласник Етнографског института САНУ, LXIX (1), 2021, стр. 65–82.
Цјеловит рад у PDF формату – DOI Serbia.
3. Minkov, Anton. Conversion to Islam in the Balkans: Kisve Bahası Petitions and Ottoman Social Life, 1670–1730. Brill, 2004.
4. Inalcik, Halil. „The Status of the Greek Orthodox Patriarch under the Ottomans“. Turcica, 21–22, 1991, стр. 407–436.
5. Моачанин, Ненад. Истраживања османске Босне и њене економске и демографске историје, на која се позивају Кукић и Арслантас.
6. Ћузулан, Драган. Црква у Пијеску, Задужбина кнез Мирослав Хумски и Видослов, Требиње, 2026, стр. 19-144.
