Игра није само дјечја забава нити предах од учења. Она је простор у којем дијете развија самосталност, креативност, одговорност и способност да живи са другима.
Дјетињство је некада имало једну важну привилегију коју данашња дјеца све рјеђе имају — слободно вријеме. Послије школе, дјеца су се окупљала у двориштима, на улицама и ливадама, осмишљавала игре, договарала правила, истраживала околину и проводила сате без непосредног надзора одраслих. У таквом одрастању било је и досаде, неспоразума, свађа и малих ризика, али управо су то биле прилике да дјеца уче како да доносе одлуке, рјешавају проблеме и преузимају одговорност.
Амерички психолог Питер Греј у есеју „The Play Deficit“ („Недостатак игре“) указује на постепено нестајање таквог простора дјетињства. Од друге половине двадесетог вијека, како запажа, дјечје слободно вријеме све више уступа мјесто школским обавезама, организованим спортским активностима, додатним часовима и другим садржајима које планирају одрасли. Чак и када нису у школи, дјеца су све чешће укључена у активности чији су распоред, правила и циљеви унапријед одређени.
Уз то, родитељски страхови и потреба за сталним надзором смањују могућност да дјеца самостално истражују своје окружење. Тако се простор дјечје слободе постепено сужава, а одрастање све више организује према мјери одраслих.
Греј сматра да је једна од највећих заблуда савременог образовања раздвајање игре и учења. Према његовом становишту, игра није супротност учењу, већ један од његових најважнијих облика. Дијете се кроз игру не учи само одређеним вјештинама него и томе како да сарађује, преговара, прихвати другачије мишљење, поднесе неуспјех и контролише сопствене реакције.
Посебно је значајна чињеница да је игра добровољна. Дјеца која се заједно играју морају да усаглашавају своје жеље и потребе. Ако једно дијете стално намеће своја правила, друга могу напустити игру. Зато оно постепено учи да властите жеље усклади са жељама других. У том смислу, игра постаје прва школа заједништва, равноправности и уважавања другог.
Аутор указује и на то да слободна игра развија способност самосталног одлучивања. У организованим активностима одрасли најчешће постављају правила, рјешавају неспоразуме и одређују шта дјеца треба да раде. У слободној игри дјеца морају сама да пронађу рјешења. Она уче да управљају својим временом, преузимају иницијативу и сносе посљедице својих одлука. Тако стичу искуства која су неопходна за каснији самосталан живот.
Греј посебно наглашава везу између игре и креативности. Дјеца која имају прилику да слободно истражују и посвећују се властитим интересовањима развијају машту, радозналост и способност да проналазе нова рјешења. Креативност се, према његовом мишљењу, не може једноставно произвести додатним задацима, оцјењивањем или такмичењем. Она се развија у простору слободе, када човјек има могућност да нешто ради из унутрашњег интересовања, а не само због очекиване награде или оцјене.
Ово запажање отвара и шире питање савременог образовања. Да ли школу посматрамо искључиво као установу за преношење знања и припрему за тржиште рада или као простор цјеловитог развоја личности? Ако је циљ образовања само усвајање информација и постизање што бољих резултата на тестовима, онда лако губимо из вида способности које се не могу једноставно измјерити: самосталност, радозналост, стваралачку иницијативу, емпатију и одговорност према другима.
Наравно, слободна игра не искључује значај школе, знања, дисциплине и родитељске бриге. Питање није да ли дјеци требају правила и усмјеравање, већ колико простора остављамо за њихову сопствену иницијативу. Претјерана заштита може им одузети прилику да постепено развију способности које ће им бити неопходне када више не буду под сталним надзором одраслих.
Зато Грејево размишљање превазилази питање дјечје игре. Оно нас подстиче да преиспитамо начин на који разумијемо дјетињство, образовање и сам процес одрастања. Дјеца не постају самосталне личности само зато што им одрасли говоре како треба да се понашају. Самосталност се учи кроз искуство, кроз слободан избор, сусрет са другима и постепено преузимање одговорности.
Зато је једно од важнијих питања савременог родитељства и образовања једноставније него што изгледа: имамо ли још увијек довољно повјерења у дјецу да им допустимо да се играју, истражују и одрастају?
Извор:
Peter Gray, „The Play Deficit“, Aeon, 18. септембар 2013. Оригинални текст.
