Дијалози

Да ли је морал универзалан?

Југ Горски

Ако различите културе имају различите представе о добру и злу, да ли то значи да је морал релативан и да не постоје вриједности које важе за све људе?

Питање да ли постоји универзални морал једно је од најстаријих философских питања, али и једно од најважнијих за разумијевање савременог свијета. Људи различитих култура, религија и историјских искустава немају увијек исте обичаје, правила и представе о томе шта је исправно. Али да ли из те разноликости слиједи да не постоји ништа што би могло да важи за све људе?

Књига философа Стивена Лукса Разноликост морала настоји успоставити дијалог између философских аргумената о универзалности морала и друштвених истраживања која указују на разноликост моралних обичаја. Њено становиште полази од тога да је морал у великој мјери производ друштва и историје. Оно што једна заједница сматра  исправним, друга може сматрати неприхватљивим. Морална правила обликују се кроз традицију, религију, васпитање и начин живота. Из те перспективе, тешко је говорити о једном моралу који би био независан од културе и историјског контекста.

Међутим, постоји опасност да се из признавања културних разлика изведе закључак да су све моралне праксе подједнако оправдане. Зато Лукс полази од питања: ако је морал само ствар обичаја, на основу чега можемо осудити ропство, расизам, насиље или прогон читавих група људи? Чињеница да је нешто било прихваћено у одређеном друштву не значи да је тиме постало морално исправно. Ту се, сматра он, појављује разлика између објашњења и оправдања. Можемо историјски објаснити зашто је нека заједница практиковала одређени обичај, али тиме још нисмо одговорили на питање да ли је тај обичај исправан. Разумијевање неке праксе не значи и њено прихватање.

Познато је да су дугу расправу о овом питању водили двојица философа Дејвид Хјум и Јохан Готфрид Хердер. Хјум је наглашавао сличност људске природе у различитим временима и друштвима, док је Хердер истицао културну посебност и различитост људских заједница. Њихова супротстављена становишта откривају трајну напетост између онога што је заједничко свим људима и онога што припада посебном историјском искуству.

Посебно важан допринос расправи даје Имануел Кант, који је инсистирао на разлици између онога што јесте и онога што би требало да буде. Чињенице саме по себи не могу да утврде моралне вриједности. То што је нека појава постојала вијековима, или што је прихваћена у већини друштава, не доказује да је исправна. Морално расуђивање управо нам омогућава да критички преиспитујемо постојеће стање и да захтијевамо његову промјену.

Из тог угла посматрано, морални напредак не настаје простим прихватањем насљеђених правила, него способношћу човјека да их преиспита. Укидање ропства, борба против расизма и осуда политичког насиља не би били могући када бисмо сваку традицију сматрали оправданом само зато што је дуго постојала. Морална критика претпоставља да постоји мјерило које превазилази непосредне интересе и обичаје једне заједнице.

Овдје је посебно проблематичан став послушности ауторитету. Понашања људи у тоталитарним системима, указују на то колико групни притисак и прихватање ауторитета могу да утичу на моралне одлуке. Човјек понекад не чини зло зато што је увјерен да је оно добро, већ зато што прихвата да је неко други преузео одговорност за његове поступке. Зато морална одговорност подразумијева и способност одупирања неправедним наредбама и друштвеним очекивањима. Да ли то онда значи да постоји један, непромјењив и свуда једнако примјењив систем моралних правила? Није једноставно дати такав одговор. Културне разлике су стварне и не треба их занемаривати. Али признавање тих разлика не мора да води моралном релативизму. Могуће је уважавати различита историјска искуства, а истовремено задржати право и обавезу да одређене поступке процјењујемо као неправедне.

Зато нам од тога да ли све културе имају исте моралне обичаје изгледа важније питање да ли су људи способни да препознају неправду и онда када је она прихваћена у њиховој сопственој заједници. Морал не би требало да буде само име за оно што већина одобрава. Он мора да задржи способност критике, да поставља питања и да захтијева оправдање поступака и институција.

У времену у којем се често чује да свако има „своју истину“ и „свој морал“, ова расправа има посебан значај. Ако одустанемо од могућности заједничког моралног мјерила, ризикујемо да право и правду замијенимо односом моћи, а одговорност послушношћу. Различитост култура не мора да значи одсуство заједничких вриједности. Напротив, истински дијалог међу културама могућ је управо зато што човјек у другом може препознати биће чије достојанство није мање вриједно од његовог сопственог.

Из православне хришћанске перспективе, питање универзалности морала има свој темељ у учењу о човјеку као бићу створеном по лику Божијем. Морална способност није ограничена на припаднике одређене религије или културе, јер сваки човјек посједује разум, слободу и савјест, кроз које може да препознаје добро и зло. Апостол Павле говори о закону написаном у људским срцима, указујући на то да морална одговорност претходи друштвеним и правним прописима. Ипак, савјест није непогрешива: она може бити помрачена страхом, страстима, предрасудама и идеологијом. Зато хришћанско схватање морала не почива само на поштовању правила, већ на преображају личности кроз љубав. Универзалност морала, у том смислу, не значи једнообразност култура, него признавање достојанства сваког човјека и одговорности према другом.

Апостол Павле то изражава ријечима:

„Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савест њихова“ (Рим 2, 14–15).

За православље морал није само питање поштовања закона и правила. Његов најдубљи смисао јесте преображај човјека и његово уподобљавање Христу.

Морална универзалност, према томе, не мора да значи једнообразност људског живота. Она прије означава могућност да се изнад разлика препознају достојанство човјека, одговорност према другом и обавеза да се неправда не прихвата као нешто природно и неизбјежно.