Вјера и савремени свијет

Да ли је православна духовност позив на повлачење из свијета?

Драган Ћузулан

Унутрашња борба, одговорност за ближњег и друштвена мисија Цркве

У православном хришћанству често се наглашава да духовни живот почиње унутрашњим преображајем човјека. Борба са сопственим страстима, очишћење срца, смирење и молитва представљају темељ хришћанског живота. Без тога, сваки спољашњи ангажман може постати продужетак човјекове сујете, потребе за моћи или идеолошког убјеђења. Међутим, из ове несумњиве истине понекад се изводи закључак који заслужује посебно преиспитивање: да је истинска православна духовност првенствено усмјерена ка унутрашњем животу и да би сваки озбиљнији друштвени ангажман требало посматрати са подозрењем.

Такво разумијевање отвара питање да ли је хришћански живот заиста могуће одвојити од историјског и друштвеног постојања човјека. Другим ријечима, да ли унутрашња борба подразумијева повлачење из свијета или би њен природни плод требало да буде другачији однос према људима, заједници и неправди?

Између унутрашње борбе и одговорности за другога

Јеванђеље не позива човјека само на преображај сопственог бића него и на љубав према ближњем. Те двије заповијести нису независне једна од друге. Унутрашњи преображај који не производи промјену у односу према другом човјеку остаје непотпун. Хришћанска духовност не може се мјерити искључиво степеном личне сабраности, молитвености или аскетског подвига, ма колико она узвишено изгледала, него и начином на који човјек препознаје другога, његово страдање и његово достојанство.

У том смислу, Христова прича о милостивом Самарјанину представља један од најважнијих јеванђелских одговора на питање односа духовности и друштвене стварности. Самарјанин не пролази поред рањеног човјека размишљајући о сопственом духовном стању, нити његову несрећу посматра као нешто што припада неком другом поретку живота. Он прекида сопствени пут, зауставља се и преузима одговорност за непознатог човјека. Његова љубав није остала унутрашње осјећање него је постала конкретан чин.

Зато је тешко прихватити да се хришћанска духовност може свести на повлачење у приватни простор личне борбе. Ако је ближњи онај кроз кога нам се открива заповијест љубави, онда је одговорност за њега неодвојива од нашег односа према Богу.

Христос и стварност свијета

Христос није проповиједао бјекство од свијета. Његово дјеловање одвијало се усред конкретне историјске стварности, међу људима различитих друштвених положаја, у условима политичке доминације Римског царства, социјалних неједнакости и религијских спорова. Он није оснивао политички покрет нити је своју мисију претварао у програм промјене државног поретка. Ипак, Његове ријечи и поступци имали су непосредне посљедице по начин на који се разумијевају власт, ауторитет, достојанство човјека и однос према маргинализованима.

Христово одбијање да прихвати логику господарења посебно је изражено у ријечима: „Који хоће да буде међу вама први, нека вам буде слуга“ (Мт 20, 27). Овдје није ријеч само о личном моралном савјету него и о радикално другачијем разумијевању власти и односа међу људима. Хришћанство не укида питање власти, али мијења мјерило према којем се она процјењује.

Исто тако, Христове ријечи о давању цару царевог, а Богу Божијег, не могу се тумачити као општи позив на повлачење из јавног живота. Оне постављају границу претензијама свјетовне власти: државна власт није апсолутна и не може присвојити оно што припада Богу. Човјекова савјест и његово достојанство не могу бити потпуно подређени захтјевима било ког политичког поретка.

Свети оци и одговорност за историјску стварност

Историја Цркве показује да су највећи представници православне духовности дубоко разумијевали везу између личног подвига и одговорности за заједницу.

Свети Василије Велики није своју аскетску и богословску мисао одвајао од проблема сиромаштва, социјалне неједнакости и страдања људи. Оснивање добротворног комплекса познатог као Василијада представљало је конкретан израз његовог разумијевања хришћанске љубави. Његова проповијед против неправедног стицања и задржавања богатства није била политички програм, али је имала јасне друштвене импликације.

Свети Јован Златоусти је у својим бесједама често говорио о одговорности богатих према сиромашнима, о неправди и лицемјерју оних који исповиједају хришћанску вјеру, а не показују милосрђе. Његова критика злоупотребе моћи и раскоши није била израз политичке амбиције него пастирске одговорности.

Свети Амвросије Милански такође је показао да црквени ауторитет не може бити сведен на приватно духовно савјетовање. Његов однос према цару Теодосију након покоља у Солуну свједочи о томе да хришћанска вјера може захтијевати јавно свједочење о моралним границама власти.

Духовни отац Херцеговине у новијем времену владика Атанасије, у вријеме када су студенти излазили на улице тражећи истину, правду и слободу, није сматрао да је његово мјесто искључиво у храму или богословској учионици. Изашао је међу студенте, подржао њихове захтјеве и јавно посвједочио да Црква не смије бити на маргини страха и потчињавања, него уз људе који се суочавају са неправдом и насиљем. Атанасијево присуство међу студентима није било покушај претварања Цркве у политички покрет, него израз увјерења да се хришћанско свједочење не може одвојити од конкретног човјека и његовог достојанства. Његово дјеловање подсјећа нас да унутрашња духовна борба не треба да води повлачењу из свијета, него да човјека оспособљава за слободно и одговорно свједочење истине.

Ови примјери не значе да Црква треба да преузме улогу политичке институције. Они показују нешто друго: да духовност која је заиста прожета јеванђелском љубављу не може остати равнодушна према страдању и неправди.

Унутрашња борба и опасност од духовног индивидуализма

Једна од слабости савременог разумијевања духовности јесте њено свођење на индивидуални процес у којем човјек настоји да уреди сопствени унутрашњи живот, док друштвену стварност посматра као нешто спољашње, туђе и готово безначајно за његово духовно усавршавање. Ту се приближавамо једној врсти параотачке теологије, која преузима поједине аскетске мотиве светоотачког Предања, али их издваја из њиховог црквеног, евхаристијског и заједничарског контекста.

Из таквог приступа постепено се обликује и један нови тип проповједника: његово дјеловање своди се на понављање општих духовних поука, индивидуалне савјете и морализаторске поруке, док изостаје дубље разумијевање историјског тренутка, друштвене стварности и конкретних проблема са којима се људи суочавају. Понекад се чини да је крајњи домет такве духовне праксе покретање подкаста или Јутјуб канала, на којима се духовност претвара у низ издвојених савјета за приватну употребу. Проблем, наравно, није у коришћењу савремених медија, који могу бити корисно средство црквене мисије, него у редукцији те мисије на медијску продукцију и индивидуализовано религијско савјетовање. Такво проповједништво, упркос православној терминологији, понекад више подсјећа на популарне облике протестантског евангеликализма него на цјеловито православно разумијевање духовног живота.

Јер, православна антропологија не полази од човјека као изоловане индивидуе. Личност се остварује у односу, у заједници и кроз слободу која подразумијева отвореност према другоме. Човјек не постаје личност тако што се затвара у себе, него тако што излази из самодовољности и ступа у однос љубави.  Управо зато је еклисиолошка димензија православне антропологије важна за разумијевање друштвене одговорности. Црква није заједница појединаца који су се окупили ради индивидуалног духовног усавршавања и спасења. Она је заједница у којој се човјек учи да постоји за другога. Евхаристијско заједништво није одвојено од живота изван храма, него представља његов духовни темељ и мјерило.

Светоотачко Предање није збир духовних савјета за индивидуалну употребу, него цјеловито и живо искуство Цркве у којем су подвиг, литургијско заједништво, љубав према ближњем и одговорност за свијет неодвојиви.

Ако се духовна борба разумије само као борба са сопственим страстима, без њене повезаности са одговорношћу за другога, онда постоји опасност да хришћанство буде сведено на облик религијског индивидуализма. Такав приступ може произвести човјека који је веома заинтересован за сопствено духовно стање, али недовољно осјетљив за страдање других.

Црква није политичка организација, али није ни равнодушни посматрач

Потребно је направити јасну разлику између политизације Цркве и њене друштвене одговорности. Црква не треба да буде инструмент политичких покрета, нити да своју мисију подреди дневнополитичким интересима. Њена вјеродостојност не произлази из блискости са одређеном влашћу, идеологијом или политичком опцијом.

Али из тога не произлази да Црква треба да ћути пред неправдом, злоупотребом власти, насиљем, корупцијом или понижавањем људског достојанства. Њено свједочење не мора имати облик политичког програма да би имало јавни значај. Понекад је довољно да Црква јасно именује неправду, стане уз страдалног човјека и подсјети друштво на морална начела која не могу бити предмет политичке трговине. У том смислу, пастирска одговорност не може бити сведена само на духовно старање о појединцу. Она подразумијева и осјетљивост за услове у којима људи живе, за страхове који их оптерећују, за неправде које трпе и за односе моћи који обликују њихову свакодневицу.

Није сваки друштвени протест хришћански, као што ни свака политичка промјена не представља морални напредак. Али није ни сваки протест израз идеологије, нити је свако повлачење у приватност израз духовне зрелости. Мјерило хришћанског односа према свијету остаје Јеванђеље, а не унапријед прихваћени политички или друштвени модели.

Духовност која не бјежи од свијета

Хришћански живот не подразумијева избор између унутрашње духовне борбе и одговорности за свијет. Те двије димензије не стоје једна насупрот другој. Унутрашњи преображај треба да омогући човјеку да се према свијету односи слободније, одговорније и са више љубави, а не да му послужи као оправдање за равнодушност.

Смирење не значи пристајање на неправду, као што ни свједочење о неправди не мора бити израз гордости. Смирење је прије свега одустајање од сопствене самовоље и потребе за господарењем, а не одустајање од истине и одговорности. Хришћанин није позван да осуђује другога, али није позван ни да затвара очи пред његовим страдањем.

Зато питање није да ли православна духовност треба да буде окренута унутра или споља. Она мора почивати на унутрашњем преображају, али се њени плодови провјеравају у односу према другом човјеку и свијету у којем живимо. Јер, ако љубав према Богу не постане љубав према ближњем, ако молитва не отвори човјека за туђе страдање и ако духовни живот не произведе одговорност за заједницу, онда се морамо запитати да ли смо духовност замијенили њеном приватизованом представом.

Православље не позива на бјекство од свијета, него на његово преображавање – почевши од човјековог срца, али не завршавајући на његовим границама.