О политичкој површности, херменеутици и одговорности према Цркви.
Једна од упадљивих особина савременог српског јавног простора јесте све израженија склоност ка поједностављивању сложених друштвених и историјских појава. Умјесто разумијевања контекста, институција и процеса, јавни дискурс све чешће се своди на појединце, њихове поступке и тренутне политичке позиције. Тако се сложена стварност настоји објаснити једноставним формулама, а различите појаве тумачити кроз симпатије и антипатије према појединцима.
Такав начин мишљења нарочито је видљив у политичком животу. Александар Вучић се поистовјећује са Србијом, Милорад Додик са Републиком Српском, као да се историјско постојање једне државе или политичке заједнице може свести на личност њеног тренутног политичког представника. Подршка или критика једног човјека тако постаје мјерило односа према читавој заједници. Политичка наклоност и нетрпељивост потискују способност разликовања институција, историјских процеса и личне одговорности.
Проблем је у томе што се такав образац мишљења не задржава само у политици. Он се преноси и на друге области јавног живота, па и на разумијевање Цркве. Тако се патријарх поистовјећује са Црквом, а однос према његовим изјавама и поступцима постаје мјерило односа према црквеној заједници у цјелини. Ако се патријарх подржава, онда се његова позиција готово аутоматски изједначава са ставом Цркве, а ако се критикује, критика се лако проширује на саму Цркву и њен поредак. У оба случаја губи се способност разликовања. А управо је разликовање један од основних услова разумијевања.
Зато је данас важно говорити о значају херменеутике. Она није само философска метода тумачења текстова, него и начин разумијевања стварности који нас упозорава да ниједна појава не може бити адекватно схваћена изван свог контекста, историјског хоризонта и односа са цјелином којој припада. Херменеутички приступ захтијева стрпљење, расуђивање и спремност да се превазиђу први утисци и унапријед формирани ставови.
У том смислу, потребно је разликовати Цркву као Тијело Христово, њен историјски и институционални поредак и конкретне личности које у њој врше одређене службе. Патријарх није Црква, као што ниједан епископ, свештеник или вјерник сам по себи не исцрпљује њен идентитет. Логика папског примата и непогрешивости је страна православној еклисиологији. Али то не значи да су њихови поступци неважни или да су ослобођени одговорности. Напротив, црквена служба подразумијева посебну одговорност за начин на који се свједочи Јеванђеље.
Зато је неопходно избјећи два подједнако погрешна приступа. Први је идеализација црквене јерархије, којом се свака критика појединачних поступака доживљава као напад на Цркву. Други је свођење Цркве на поступке њених представника, при чему се незадовољство појединцима претвара у оспоравање њеног духовног и историјског идентитета.
Црквено јединство не подразумијева одсуство критичког гласа, као што ни критика не мора нужно значити нарушавање јединства. Потребно је разликовати одговорну критику, која произлази из бриге за Цркву, од политичке и идеолошке инструментализације њених унутрашњих питања. Једнако тако, није сваки позив на очување поретка израз истинске бриге за Цркву, нарочито ако се њиме прикрива одсуство спремности да се суочимо са конкретним проблемима.
Јединство које захтијева одрицање од истине да би се сачувао лажни мир у наводној духовној узвишености престаје да буде истинско заједништво.
Овдје се отвара и питање односа Цркве према свијету. Црква није политичка организација и њена мисија не може се свести на заузимање политичких позиција. Али она није ни заједница издвојена из историје и конкретног живота људи. Управо је то смисао Христовог оваплоћења: Бог улази у историју и прихвата људску природу, откривајући да се духовни живот не може одвојити од конкретног људског постојања. Одатле јеванђеоско послање Цркве подразумијева одговорност за човјека, за његово достојанство, страдање и положај у друштву. Теологија која говори о спасењу човјека не може остати равнодушна према стварности у којој тај човјек живи.
Управо зато херменеутика има посебан значај: она нас учи да не мијешамо Цркву са њеним историјским носиоцима, али ни да њено духовно послање одвајамо од историјске стварности. Она нас подстиче да разумијемо прије него што судимо, да разликујемо прије него што поистовјећујемо и да не допуштамо да тренутне политичке и друштвене подјеле постану мјерило нашег односа према заједници којој припадамо.
Црква се не брани од свијета тако што се одриче одговорности за њега, нити се њено јединство чува тако што се сваки критички глас проглашава нападом на њен поредак. Љубав према Цркви не подразумијева идеализацију њене историјске стварности, него одговорност за њено јеванђеоско свједочење. Јер Црква није позвана да буде савршена институција у очима свијета, него заједница која у несавршености историјског постојања свједочи савршенство Христове љубави.
