Књижевност нас не чини нужно бољим људима, али нас учи да уживамо у трагању за истином у времену у којем многи вјерују да је истина мртва.
Да ли нас читање чини бољим људима? Да ли нас чини осјетљивијим и способнијим за саосјећање? Побољшава ли наше расуђивање? А ако нас не уздиже и не оплемењује, чему онда уопште служи?
Прије отприлике 120 година, један неодлучни младић, помало неозбиљан насљедник богатог љекара, сматрао је ова питања толико важним да је узео перо како би доказао да књиге никада нису средство моралног усавршавања. Своје становиште засновао је на личним сјећањима. Иако је одувијек био страствени читалац, тврдио је да му књиге никада нису пружиле било какву корисну или угледну поуку. То, међутим, није значило да су биле без значаја. Напротив, оне су обликовале његово разумијевање живота чувајући неизбрисиве утиске о свијету који га је окруживао. Рођаци који су одавно били мртви, мјеста која годинама није посјећивао – све је то и даље било присутно у његовом уму посредством сјећања на оно што је читао. Књиге су помагале да прошли доживљаји остану живи. Књижевност је вријеме чинила опипљивим: нечим што можемо дохватити, а да га притом не поништимо.
У есеју О читању (1905) Марсела Пруста данас лако препознајемо искру из које ће касније настати његов вишетомни роман У трагању за изгубљеним временом (1913–1927). Ипак, тај есеј није био само интуиција усамљеног генија. Објављен је као предговор француском преводу књиге Џона Раскина Сезам и љиљани (1865), чији загонетни наслов обједињује два предавања која је Раскин одржао у Манчестеру у децембру 1864. године. Рад на овом тексту помогао је Прусту да схвати зашто се дубоко не слаже са аутором којег је иначе изузетно цијенио: сметала му је Раскинова морализаторска одбрана читања.
У својим предавањима Раскин је жалио због општег духовног осиромашења викторијанске Британије, у којој је сваки животни циљ био „заражен“ идејом да све мора да доноси неку корист. Проблем таквог начина размишљања, сматрао је Раскин, јесте у томе што књиге чини сувишним. Истинска писменост и образовање, према његовом схватању, представљају вјежбу у несебичности и великодушном промишљању значења пажљиво одабраних ријечи и израза.
Провокативно је описао своју генерацију као неписмену, иако се образовање управо у то вријеме ширило. Сматрао је да су његови савременици изгубили способност да разумију једни друге и да се баве важним питањима зато што су читали површно и из погрешних разлога – првенствено да би стекли друштвено признање у уском кругу људи чије су мишљење цијенили. Зато је, по његовом мишљењу, било неопходно да се ради колективног самоодржања ствари промијене: требало је „организовати, обучавати, издржавати и добро командовати војскама мислилаца, умјесто војскама убица!“

Марсел Пруст
Да би придобио своју публику, Раскин је ипак покушавао да говори утилитарним језиком својих противника, представљајући аргументе кроз однос добити и губитка. Тврдио је да је улагање у образовање, схваћено као оспособљавање за пажљиво читање, много исплативије од образовања које служи као улазница у кругове утицајних и имућних људи.
Користећи одломак из Милтонове поеме Ликидас (1637), Раскин показује како се ум сусреће са ријечима под једнаким условима, што никада не би било могуће у сусрету са утицајним личностима. Моћни политичар или утицајни новинар могу се показати као ускогруди, надмени или једноставно нерасположени током неколико тренутака које вам посвете. Насупрот томе, библиотечке полице препуне су много поузданијих богатстава. Тамо се најмоћнији и најумнији људи надмећу за привилегију да разговарају са вама, стављајући вам на располагање мудрост свих времена и народа. Књиге, дакле, обогаћују и оснажују своје читаоце.
Пруст се одлучно противио управо таквој идеји. Сматрао је бесмисленим препоручивати читање као драгоцјен приступ свијету мудрости – као да је истини могуће приступити посредством „писама препоруке“. Његова одбрана читања није правила уступке начину размишљања заснованом на трошковима и користима, нити је почивала на финансијским или друштвеним аналогијама.
По његовом мишљењу, узалудно је величати читање као сусрет са великим умовима. Оно што се догађа током читања суштински се разликује од онога што се догађа у друштвеном животу, у којем је говор увијек подложан различитим друштвеним ограничењима. Насупрот томе, читалац ужива потпуну слободу да му највећи писци буду досадни или да њихова дјела прихвати из властитих разлога, који могу бити потпуно супротни намјерама самог аутора.
Књиге не стварају неки виши облик разговора. Оне омогућавају јединствено „плодно чудо комуникације усред самоће“. Велики писци нам не откривају само задивљујућу дубину сопственог ума; они нам помажу да развијемо способност разумијевања ријечи и ствари.
У том смислу, књиге нас повезују са најбогатијим дијелом нас самих. Значење које приписујемо ријечима док читамо нераскидиво је повезано са нашим искуством и никада се не може у потпуности поновити. Тако читање, према Прусту, постаје најпотпуније и најконкретније посредовање у односу према нашим осјећањима и доживљајима. Оно нам омогућава да своје искуство проширимо без мјере, јер нас доводи у додир са прошлошћу. Када читамо древне текстове – Пруст наводи Расина и Сен-Симона – и успијевамо да их разумијемо упркос промјенама језика и обичаја, долазимо у додир са нечим што није ништа мање од бесмртности.

Џон Раскин
Пруст је дијелио Раскиново поштовање према моћи писане ријечи. Ипак, њихова очекивања од читања била су веома различита. Разлика између њихових становишта налази се у улози коју приписују читаоцу и писцу. Пруст је читање сматрао обликом етичког образовања, а не моралног васпитања.
„Чудо“ читања, по његовом мишљењу, не зависи чак ни од сусрета са квалитетним писцем. Осредње књиге и слаби писци могу послужити истој сврси. Оно што је важно јесте да се, кроз сусрет са стваралачким бићем писца – изразом који је Пруст употребио у свом есеју Против Сент-Бева (1895–1900) – отвара и наше најдубље биће. Тако откривамо нове области искуства које раније нисмо могли ни замислити нити досегнути.
У другој половини двадесетог вијека чинило се да је Прустово становиште у великој мјери однијело побједу над Раскиновим. У критичким приступима који су тада доминирали књижевношћу нагласак је стављан на унутрашње особине књижевног дјела, при чему су дубина и сложеност форме добијале предност над непосредном примјеном текста на читалачко искуство. Довољно је присјетити се структуралиста попут Ролана Барта, као и деконструктивиста попут Жака Дериде или Стенлија Фиша.
Нова критика, а затим и нови историзам, разликовали су се у важним питањима, али су дијелили основну претпоставку да књижевно вредновање није питање развијања осјећаја за добро и зло. Идеја да читање треба да доноси било какву моралну корист била је одбачена као остатак наивног, добронамјерног љевичарства. Раскин је, подсјетимо, био један од главних извора инспирације енглеског социјализма, иако је у многим другим питањима био одлучни конзервативац.
Ипак, настојање да се радничким слојевима омогући приступ високој култури у своје вријеме било је прилично успјешно, што је показао Џонатан Роуз у књизи Интелектуални живот британске радничке класе (2001). У послијератном периоду, док је академска књижевна критика све више заступала приступ који је одбацивао утилитарно схватање читања, идеја да велике књиге доприносе моралном образовању и даље је имала важну улогу у јавном образовању. За многе породице из нижих средњих слојева она је представљала обећање друштвеног успона.
Можемо се присјетити британског система гимназија или француског социолога Пјера Бурдијеа, који је своју изузетну академску каријеру и утицај у великој мјери дуговао републиканском меритократском систему, да би га касније критиковао као елитистички.
Овај сукоб између улоге која је књижевности намијењена у широј јавности и начина на који се она читала и предавала на универзитетима можда објашњава популарност заговорника моралног образовања посредством великих књига. Два Блума – Харолд Блум са књигом Западни канон (1994) и Алан Блум са својом посљедњом књигом Љубав и пријатељство (1993) – имали су огроман утицај на ширу публику, али су се истовремено појавили као изузеци у оквиру наизглед незаустављивог академског и интелектуалног тренда. Овакви приступи на крају посматрају књиге као неку врсту унапријед припремљене хране за ум.
Зато можда и није изненађујуће што се морализаторски приступ вратио у пуној снази у двадесет првом вијеку, добивши бројне, понекад и неочекиване насљеднике Раскина. То се дјелимично може објаснити дигиталном револуцијом: слободно вријеме данас много чешће проводимо пред екранима него уз књиге, а интернетски формати олакшавају да се коментарисање усмјери на моралне поруке, а не на стил.
Забринутост због опадања писмености произвела је бројне страствене одбране читања које се, као и већина данашњих питања, прилично јасно дијеле према политичким опредјељењима. Укратко, конзервативци хвале „велике књиге“ зато што подучавају добрим моралним вриједностима и осјећају за љепоту, док прогресивци критикују књижевни канон због недовољне заступљености различитих група и заговарају читање првенствено као вјежбу у развијању емпатије према маргинализованима.
У првој групи, Емили Финли у Волстрит џурналу препоручује дјеци читање „старих“ књига, насталих прије 1940. године, како би изградила одговарајућу заштиту од опасних импулса, попут замисли да се срећа може пронаћи изван вјерских и брачних обавеза. На другој страни, Патриша Метју у часопису Атлантик заговара преиспитивање наших мјерила за одређивање тога ко је велики писац. Она, између осталог, критикује Џејн Остин због конвенционалности њеног писања и њених веза са трансатлантском трговином робљем. Оваква становишта на крају посматрају књиге као неку врсту унапријед припремљене хране за размишљање, која нам унапријед говори шта би требало да извучемо из онога што читамо.
Али, ако од грчких митова очекујемо приче о породичној хармонији, вјероватно ће нас Медеја и Клитемнестра разочарати. Да ли је Флоберов роман Госпођа Бовари (1856–1857) заиста тако очигледна опомена против бјекства од стварности? Зар га не бисмо могли читати, као што је то предложила Елена Феранте у Њујоркеру 2016. године, као приказ немогућег и отуђујућег положаја жена заробљених у традиционалном браку и материнству?
Што се тиче недовољне заступљености различитих група у књижевном канону, то свакако није ново питање. Историја књижевности могла би се испричати као непрекинути низ преписивања и допуњавања којима се настоји укључити шири круг ликова и искустава. Одговор на несавршено стваралаштво јесте још већа стваралачка слобода. То показују, на примјер, роман Камила Дауда Мерсоова истрага (2013), који поново исписује Камијевог Странца (1942) из перспективе убијеног Арапина, као и роман Персивала Еверета Џејмс (2024), који поново приповиједа причу из Твеновог Доживљаја Хаклберија Фина (1884), али из угла одбјеглог роба Џима.
Ипак, унутрашње противрјечности морализаторског схватања књижевности не умањују његову упорну виталност. Чини се да Раскин никада није био популарнији. То се не може објаснити само улогом друштвених мрежа у стварању књижевних репутација. Сматрам да је морализаторски поглед на књижевност толико снажан зато што има дубоке историјске коријене, које морамо испитати ако желимо да разумијемо чему књижевност заиста служи.
Наше разумијевање књижевности није настало у историјском вакууму. Свидјело нам се то или не, и даље смо дужници романтичарске идеје да писци имају друштвене обавезе. Као што је књижевни критичар и историчар Пол Бенишу показао у својој знаменитој студији Посвећење писца (1996), радикални раскид са традицијом који је донијела Француска револуција навео је и контрареволуционаре и нове романтичаре да прихвате идеју да би писци могли замијенити свештенике у улози духовних вођа.
У модерном добу пјесници и писци постали су истински видовњаци, способни да продру испод површине друштвених појава и предвиде будућност политичке заједнице. Њихов ауторитет сматран је легитимнијим од ауторитета старих пророка, јер су писци одговарали само јавности, а не организованој Цркви. Задатак писца, како је то Виктор Иго изложио у пјесми Пјесникова улога (1840), био је да објашњава тешке истине.
Ова нова улога писца, постављеног у средиште друштва, често је била изражавана уз велику дозу мушког самоуздизања, што је дуго прикривало чињеницу да је најдетаљније образложење ове идеје дала књижевна критичарка и политичка теоретичарка Ана Луиза Жермена де Стал, много прије него што су млади амбициозни мушкарци испунили књижевну сцену. У свом револуционарном дјелу Књижевност посматрана у односу на друштвене институције (1800), госпођа де Стал тврдила је да је књижевност постала неодвојиви дио политичког живота. Она утиче на религију, обичаје и законе, исто колико и они утичу на њу. Њено схватање у потпуности је прожето вјером у оно што назива „усавршивошћу људске врсте“. Књижевност, сматрала је, активно доприноси колективном напретку јер непосредно обликује представе које дијелимо, а тиме доприноси и националном јединству. Вјеровала је да политика зависи од посебности језика, при чему сваки језик у себи носи властити свијет. Унутар једне нације књижевна фикција зато ствара заједничко тло са којим се сваки припадник нације може поистовјетити, док су стварне ситуације често или превише блиске или превише удаљене да би омогућиле сигурно разумијевање. Њеним ријечима: „Књижевна критика често је расправа о моралу“ (мој превод). У том погледу она је на Раскиновој страни.
Међутим, госпођа де Стал додаје још један слој наглашавајући политичке посљедице књижевног стваралаштва. Сматрала је да књижевност, усавршавајући употребу језика, припрема грађане за могуће учешће у управљању државом, што је од суштинског значаја за земље које постају све демократскије.
„Напредак књижевности, односно усавршавање умјетности мишљења и изражавања наших мисли, неопходан је за успостављање и очување слободе.“
У суштини, госпођа де Стал тврдила је да нас књижевност ослобађа развијајући непредвидиву употребу језика, која измиче домашају власти. Њен оптимистички аргумент готово је потпуна супротност много критичнијем становишту које је двије генерације раније развио Жан-Жак Русо.
Русоов роман Јулија или Нова Елоиза (1761) био је једна од најчитанијих књига свога вијека. Изазвао је лавину писама читалаца дубоко дирнутих овим дугим сентименталним романом у писмима. Наравно, био је инспирисан ранијим романима, посебно дјелима Семјуела Ричардсона Памела (1740) и Клариса (1748). Међутим, будући да је Русо био и политички теоретичар, он је разрадио питање значаја јавног успјеха свог романа. Предговор Јулији написан је у облику дијалога између два лика означена само почетним словима „Р“ и „Н“, која представљају писца и његовог издавача. Издавач непрестано задиркује писца због прикладности његовог дјела, постављајући питање како неко ко је стекао славу као строг друштвени критичар може ставити своје име на насловну страну љубавног романа.
Одговор писца је недвосмислен: уобичајена читалачка публика – образована градска елита – никада не може бити истински образована читањем. Елитни слојеви неће озбиљно схватити ниједну књигу. За њих је читање само начин да потврде сопствену надмоћ, уживајући у софистициранијим облицима разоноде од сиромашних. Они ће једноставно занемарити или погрешно протумачити књиге са којима се не слажу, а хвалиће оне које потврђују њихова већ постојећа увјерења. У томе се Русоова критика подудара са Раскиновом вијек касније. Ипак, његов одговор формулисан је политичким, а не моралним језиком. Према Русоу, писац који сматра да је његова мисија да образује публику мора се обратити другачијим читаоцима, јединим за које ријечи могу добити свој пуни значај: људима из провинције који имају довољно времена за размишљање.
У једном значајном изразу Русо захтијева од писаца да „говоре језиком усамљених“. То значи да треба да стварају изван духовитих и промјенљивих израза које измишљају модни друштвени кругови. Писац тако испуњава улогу која се разликује и од забављача и од свештеника. Он, прије свега, треба да схвати себе као „грађанина“. Његов задатак није само да проповиједа добро, већ да трезвено испитује шта заправо представља срећу. Тај задатак није нимало једноставан, чак ни у друштву добрих људи. Јулија је, на примјер, позната по трагичном завршетку, иако у њој нема лика који би се могао означити као злочинац.
Предговор романа пружа јасан примјер онога што је русолог Кристофер Кели назвао „књижевним грађанством“. Кели сматра да је обиљежје модерности то што су друштвене вриједности све више дефинисане размјеном и профитом, па је било неопходно обезбиједити неку врсту вриједности која би могла измаћи и државној и економској контроли. Књижевност је била начин да се то постигне.
Књижевно стваралаштво могло је допринијети стварању алтернативног система вриједности упозоравајући на привидно очигледне представе о друштвеним дужностима и очекивањима, иза којих се могу скривати механизми отуђења дијела народа. Другим ријечима, књижевност доприноси слободи грађана. Зато је лако разумјети како је становиште госпође де Стал могло проистећи из Русоовог. Обоје су сматрали да је књижевност најсигурнији пут ка слободи јер ослобађа машту од друштвених конвенција и спречава да се језик истроши у низ унапријед задатих израза који служе размјени и трговини. Ипак, док Русо приказује борбу против моћних сила које књижевност не може у потпуности обуздати, госпођа де Стал предвиђа славну будућност националног помирења. Зашто је уопште важно присјетити се ове историје? Путеви ка колективној слободи које су замишљали Русо и госпођа де Стал наставили су да теку упоредо током читавог деветнаестог вијека, у доба великих романа које и данас поштујемо. Они су обнављали и јачали националне представе о себи, истовремено откривајући друштвене подјеле, нарочито класне.
Неки од најпознатијих романа тог периода оличавају ову напетост: Достојевски Злочин и казна (1866), Игоови Јадници (1865) и Дикенсова Велика очекивања (1861). Ови реалистички романи представљају примјер мисије писца да предвиди шта чека једну нацију ако дозволи да се неправда настави. Али, окупљајући мноштво различитих ликова, они су омогућили читаоцима различитог поријекла да препознају сопствено учешће у заједничкој причи.
Јасно је да писац мора много тога да испуни ако жели да оствари улогу коју су му намијенили Русо или госпођа де Стал. Може ли било који писац заиста бити вјеран читавој нацији? Не постоји ли опасност да покуша да удовољи уском кругу људи који тврде да представљају нацију у цјелини? Како помирити независност језика са одговорношћу према публици којој се наводно обраћамо?
Недуго након објављивања ових значајних романа шездесетих година деветнаестог вијека, двије нове научне дисциплине – социологија Емила Диркема и психоанализа Сигмунда Фројда – одузеле су књижевности њену искључиву улогу у објашњавању друштвене динамике и људских осјећања. Књижевној фикцији преостало је да истражује дубље, скривене психолошке области и експериментише са новим облицима. Књиге су тако добиле слободу да саме бирају или обликују своју публику. Писци који су тврдили да говоре у име читавих нација све више су ризиковали да своје перо потчине унапријед припремљеним идеологијама.
То је било Прустово вријеме.
Супротстављајући се Раскиновом утилитарном морализовању, Пруст је увидио да књижевност коначно има прилику да буде призната онаквом каква само она може бити. Књижевна фикција не усмјерава ум читаоца ка непромјенљивом небу добронамјерних извјесности. У најбољем случају, она представља образовање у уживању. Као што Пруст каже на почетним страницама романа Сванов пут (1913): „Лијепе ствари нас уче да задовољство тражимо негдје другдје, а не у задовољствима која произлазе из благостања и сујете“ (мој превод). То сажима оно што књижевност данас може да учини.
У друштву којим у великој мјери доминирају визуелна забава, комуникација и самопредстављање, у којем све мање људи чита из задовољства, идеја о писцу као духовном свјетионику може изгледати застарјело. Данас се чини да се људи ради разумијевања сопственог живота много спремније обраћају терапеутима, стручњацима или утицајним личностима са друштвених мрежа.
Ипак, сматрам да је управо сада право вријеме да поново размислимо о улози књижевности као кључу личне слободе. И то управо зато што она више није најраспрострањенији нити најугледнији медиј за тумачење искуства.
Сматрам да писана ријеч ослобађа много више него слика. Слике имају непосреднији и снажнији утицај на наш ум, остављајући примаоцу мање простора за реакцију, разумијевање, неслагање или дистанцирање. Насупрот томе, књижевни језик има способност да обухвати нијансе, па је мања вјероватноћа да ћемо постати жртве наметнутих и злоупотребљених претпоставки. Он нам такође омогућава да не препуштамо другима задатак разумијевања сопственог искуства. Суштина је у томе да књижевност има сврху која се разликује и од политичке пропаганде и од моралистичког поучавања. Њена јединствена и огромна вриједност постаје јаснија када престанемо да од ње очекујемо велике одговоре или, тачније, када дозволимо да продубљује наше искуство тако што нас учи да уживамо у одговорима који нису ни велики ни једноставни.
Међу савременим писцима, Елена Феранте се посебно истиче у истраживању ових двосмислености, приказујући их кроз животе жена данашњице. То је нарочито видљиво у мрачном и продорном, али истовремено прекрасном завршетку њеног најбољег романа Изгубљена кћи (2006). На тај начин књижевност данас може бити политичка у најдубљем смислу те ријечи. У мјери у којој остаје вјерна сложености, она има способност да на друштвене проблеме укаже снажније и хитније него активистички дискурс.
Размотримо мемоаре Неж Сино Тужни тигар (2023), у преводу Наташе Лерер. Ово дјело је много допринијело подизању свијести о инцесту управо зато што избјегава конвенције које се пречесто нуде у оквиру данашње „културе трауме“. Значајно је то што Сино наглашава да јој је фикција, из њеног личног искуства, била кориснија од теорије, јер „нуди само посредне, тангенцијалне одговоре засноване на причама које нису стварне“. Управо та посредност књижевности даје читаоцима простор да сами реконструишу значење приче, разбијајући отуђујуће, унапријед припремљене наративе које нам наша култура данас тако радо продаје.
Тужни тигар повећава нашу колективну одговорност за препознавање и спречавање једног друштвеног зла, јер нас усмјерава да обратимо пажњу на саме начине на које га разумијемо. Нисмо сви жртве злостављања. Али, данашњи економски модел, који почива на прикупљању личних података и непрекидном оглашавању, од свих нас прави мете различитих облика искоришћавања. Отуђујући наративни обрасци, уобичајени у вијестима и на друштвеним мрежама, замагљују разлику између фикције и стварности, учвршћујући у нама увјерење да колективне одлуке треба доносити искључиво ради задовољавања најгласнијих жеља оних који су на власти. У таквим условима књижевност може испунити једну од својих најважнијих мисија: обновити заједничко разумијевање свијета кроз уживање у његовој сложености.
Роман Ернана Дијаса Повјерење (2022) приближава се том циљу. Његова четири наративна тока заокупљају читаочеву радозналост и воде га кроз посљедице финансијских операција, представљених кроз широк круг различитих ликова. Еверетов Џејмс мајсторски усложњава Твенову причу из Доживљаја Хаклберија Фина, омогућавајући Џиму да добије своје пуно име и прилику да исприча сопствену причу. Читалац тако постаје свјестан несклада између његовог стварног знања и стереотипног лика који мора да глуми како би преживио.
Ове књиге, поред многих других, пружају изузетне примјере онога што добра књижевност може да постигне. Ослобођена поједностављеног морализовања, књижевност има моћ да нас научи да уживамо у трагању за истином, у времену у којем се широко вјерује да је истина мртва. То је оно што је Пруст разумио када је постао писац: књиге нас уче да дјелимично подигнемо „вео ружноће и безначајности који нас чини равнодушним према васељени“.
И тај непотпуни подухват дословно значи свијет.
О ауторки
Флора Шампи је ванредна професорка француског језика и књижевности на Универзитету Принстон у Сједињеним Америчким Државама. Њена истраживања усмјерена су на француску политичку књижевност и философију осамнаестог вијека, повезујући књижевну анализу са политичком теоријом.
Извор оригинала: Flora Champy, “Does reading do us any good?”, Aeon, 24. април 2026.
Оригинални текст: https://aeon.co/essays/the-role-of-literature-as-the-key-to-personal-freedom
