Вјера и савремени свијет

Ревност и искључивост: Атанасије Јевтић о хришћанском максимализму

Редакција

У хришћанском животу ревност је врлина. Без ревности нема истинског подвига, духовног узрастања ни спремности да се човјек суочи са сопственим слабостима. Јеванђеље не позива на равнодушност, него на преображај живота, на тежњу ка светости и досљедност у свједочењу истине. Ипак, постоји једна опасност која се може појавити управо тамо гдје се очекује највећа духовна озбиљност: када се ревност претвори у искључивост, а лична мјера духовног живота прогласи обавезујућим мјерилом за све друге.

Ова разлика посебно долази до изражаја у богословским размишљањима блаженопочившег владике Атанасија Јевтића о хришћанском максимализму и зилотизму. Његова критика није била усмјерена против подвига, строгости према себи или тежње ка јеванђелском идеалу. Напротив, Атанасије је припадао оној богословској традицији која је хришћански живот разумјела као непрестано кретање ка пуноћи живота у Христу. Оно на шта је упозоравао јесте опасност да се та тежња претвори у духовни критеријум којим се мјере, разврставају и осуђују други људи.

Када ревност постане искључивост

Хришћански максимализам, у свом изворном значењу, подразумијева озбиљно схватање јеванђелског позива. Христове ријечи о савршенству, љубави према непријатељима, одрицању од себе и ношењу крста не остављају много простора за површно разумијевање вјере. Међутим, проблем настаје онда када се јеванђелски идеал претвори у захтјев да сви људи морају имати исту духовну снагу, исту мјеру подвига и исти начин свједочења.

Тада се губи из вида да хришћански живот није механичко испуњавање једног обрасца. Људи не почињу духовни пут са истих мјеста, не носе исте терете и не узрастају истом брзином. Оно што је за једнога могуће као подвиг, за другога може постати неподношљив терет. Зато се духовна ревност не може одвојити од расуђивања, смирења и одговорности за другога.

Владика Атанасије је гворио:

„Може се рећи: Будимо сви мученици! А шта ће бити са слабима који то не могу да издрже? То је такође саблазан.“

У том смислу, зилотизам није исто што и ревност. Ревност је усмјерена ка истини и преображају сопственог живота, док зилотизам може довести до тога да човјек сопствено разумијевање истине поистовјети са њеном пуноћом. Владика Атанасије, дакле, упозорава на чињеницу да у настојању да одбрани православље, човјек може изгубити осјећај за оно што православље чини Црквом – заједницу, саборност и љубав.

Христос, а не човјек, мјерило Цркве

У разговору под насловом „Христос је мерило за Цркву“, Атанасије Јевтић износи став који непосредно освјетљава овај проблем. Говорећи о појавама зилотизма на Светој Гори, он упозорава на опасност од самовољног присвајања духовног ауторитета и губитка саборног духа. При томе је значајно његово инсистирање да нико себе не може поставити за мјеру Цркве.

„Никада не треба да се намеће своје мерило, да неко одређује себе као меру, као канон“, истиче Атанасије. Потом додаје реченицу која представља средиште његовог разумијевања црквеног живота: „Он није мерило за Цркву, као што сада нисам мерило ја, или неко други. Христос је мерило за Цркву.“

Ова мисао има много шире значење од критике једног конкретног облика црквеног понашања. Она поставља границу сваком покушају да се лична духовна строгост, богословско увјерење или подвижничко искуство претворе у искључиво мјерило православности. Човјек може бити дубоко увјерен у исправност сопственог пута, али та увјереност сама по себи не даје му право да суди о духовном стању других или да себе прогласи чуварем цјелокупне црквене истине.

Парафразирајући митрополита Јована Зизјуласа, Атанасије каже:

„Никада се не сме рећи да постоји правац којим неко управља, зато што је то увек откровење Духа Светога.”

Атанасије притом не одбацује ревност. Његова критика усмјерена је против фанатизма, самовоље и губитка саборности. Није проблем у снажном свједочењу вјере, него у увјерењу да се пуноћа православља може сачувати издвајањем из заједнице и одбацивањем свих који не испуњавају наше духовне критеријуме.

Саборност као простор различитих дарова

Један од најважнијих аспеката Атанасијевог разумијевања Цркве јесте наглашавање различитости дарова. Позивајући се на светоотачко предање, он подсјећа да у Цркви постоје различити облици служења: неко се посвећује молитви, неко милосрђу, неко проповиједању, неко богословљу, а неко практичном раду. Сви ти дарови имају своје мјесто у животу Цркве.

Проблем настаје када неко, препознајући вриједност сопственог дара, почне да омаловажава друге. Онај који много пости може презирати онога који не пости истом мјером. Или, ако се посвећује молитви, а потцјењује онога који се бави милосрђем, односно ако наглашава богословску исправност а при томе заборави да се вјера свједочи и конкретном бригом за човјека.

Такво поређење не води духовном узрастању, него стварању хијерархије у којој се један дар проглашава важнијим од других. Црква, међутим, није заједница истовјетних људи, него заједница различитих личности сједињених у Христу. Саборност не значи да сви морају мислити, дјеловати и подвизавати се на исти начин, него да различитост не постаје разлог за подјелу и искључивање.

Дакле, није ријеч о умањивању значаја мучеништва, нити о оправдавању духовне слабости. Мучеништво остаје изузетно свједочанство вјерности Христу, али се његова величина не може претворити у обавезујући образац којим ће се мјерити сваки човјек. Јеванђелски позив је исти за све, али људски путеви, дарови и мјере духовног узрастања нису истовјетни. Управо Христос показује ту мјер стрпљивости са својим ученицима који су такође грешни, са свим људским слабостима и колебањима, при томе различити, али их води ка заједничком узрастању у вјери.

Саборност зато није компромис са истином, него начин њеног живљења у заједници. Она подразумијева да нико не може присвојити пуноћу црквеног искуства, јер се она не исцрпљује у једном дару, једном подвигу или једном облику духовности.

Строгост према себи, одговорност према другоме

Овдје се отвара и једно важно пастирско питање. Хришћанска строгост има своје право мјесто, али прије свега у односу човјека према самом себи. Она подразумијева спремност на покајање, преиспитивање сопствених поступака и непрестано настојање да се живот усклади са јеванђелским заповијестима. Међутим, када се та строгост пренесе на друге као захтјев да морају достићи исту мјеру, она лако престаје да буде подвиг и постаје средство осуђивања.

У томе се налази једна од најважнијих разлика између духовне ревности и духовне искључивости. Ревност човјека покреће да се мијења и одговорније живи своју вјеру. Искључивост га усмјерава ка другима, али не да би им помогао, него да би их мјерио сопственим критеријумима. Умјесто да се пита шта још може учинити за ближњега, човјек почиње да процјењује колико је ближњи удаљен од његове представе о савршенству.

То је посебно осјетљиво у пастирском животу Цркве. Пастирска одговорност не значи одустајање од истине ради очувања привидног мира, али не значи ни наметање истине без расуђивања о човјеку којем се она упућује. Није свака строгост знак духовне зрелости, као што ни свако снисхођење није слабост. Црквено расуђивање подразумијева способност да се разликују акривија и икономија, строгост и снисхођење, начело и конкретна животна околност.

Атанасијево инсистирање на саборности управо ту добија своју пастирску димензију: Црква не постоји само због оних који су већ достигли одређену мјеру духовне зрелости, него и због оних који се боре са сопственим слабостима, који падају, устају и поново траже пут ка Христу.

Истина која се свједочи љубављу

Када се православни идентитет настоји потврдити наглашавањем разлика и строгим разврставањем на исправне и неисправне, вјерне и недовољно вјерне, Атанасијева упозорења добијају посебну актуелност. Опасност није само у отвореном одступању од црквеног предања, него и у могућности да се само предање разумије на једностран начин, без осјећаја за његову цјелину.

Православље се не чува тако што ће свако од нас постати самопроглашени чувар његове пуноће. Оно се чува вјерношћу Христу, животом у Цркви, светоотачким предањем и саборним расуђивањем. Зато ни ревност за истину не може бити одвојена од љубави према човјеку. Истина није мање истинита зато што се према другоме односимо са стрпљењем, нити је наша вјера снажнија ако смо спремни да осуђујемо оне који не достижу нашу мјеру.

То, наравно, не значи да се сваки став мора прихватити, нити да се свака разлика може оправдати позивањем на различитост дарова. Црква има своје догматске границе, канонски поредак и одговорност да чува вјеру коју је примила. Али управо зато је важно да се одбрана црквеног поретка не претвори у приватно присвајање права да се одређује ко припада Цркви, а ко не.

На крају, можда је најважнија порука Атанасијевог размишљања садржана у једноставном, али захтјевном подсјећању: Христос је мјерило Цркве. Не наша строгост, не наша духовна достигнућа, не наша способност да препознајемо туђе недостатке. Христос је мјера и истине и љубави, и правде и милости.

Хришћанска ревност зато не смије бити укинута, али мора бити очишћена од гордости и самодовољности. Њена истинска вриједност не показује се само у спремности да бранимо оно у шта вјерујемо, него и у способности да носимо слабости других, не одустајући од истине.

Црква није заједница оних који су достигли исту мјеру светости, него заједница оних који су позвани на исту пуноћу живота у Христу.

 

Извор и напомена:

Основни извор за текст је разговор са владиком Атанасијем Јевтићем, објављен под насловом „Христос је мерило за Цркву“. Текст разговора.