Зашто пораз једног политичког лидера не значи и превазилажење друштвених противрјечности.
Можда су најтачнију дијагнозу америчког изборног резултата дали они аналитичари који су у њему препознали прије свега кажњавање Доналда Трампа и његове политике којом је разочарао своје бираче, а не побједу демократске љевице и њеног политичког програма. Томас Гифт, професор политичких наука на Универзитетском колеџу у Лондону, указао је да бирачи нису толико гласали за прогресивне политичке идеје колико против администрације која није испунила њихова очекивања. Слично тумачење понудио је и аналитичар Лук Кофи, наглашавајући да се изборни резултат не може читати као опште прихватање политике демократског центра и љевице.
Ова разлика није само питање тумачења изборних резултата. Она отвара много важније питање: да ли пораз једне политичке снаге заиста значи да је друштво прихватило алтернативу коју јој нуди њен противник? Или је ријеч о изразу незадовољства који још увијек нема јасно политичко усмјерење?
Политички пораз једног лидера често се доживљава као побједа над појавом коју је тај лидер представљао. У таквим тренуцима јавност лако подлијеже осјећају олакшања, као да је уклањањем једног политичког актера отклоњен и проблем који је обиљежио његово вријеме. Међутим, политичка историја показује да пораз појединца не мора значити и пораз друштвених процеса који су омогућили његов успон. У том смислу, Доналд Трамп није само један од актера америчке политичке сцене. Он је постао симбол дубљих подјела у америчком друштву, али и шире кризе политичког представљања која се већ дуже вријеме испољава у западним демократијама. Зато његов изборни пораз, ма колико био значајан у конкретном политичком тренутку, не даје довољно основа за закључак да су отклоњени узроци његовог успона.
Илузија политичког јединства
Једна од карактеристика савремених политичких сукоба јесте склоност да се сложене друштвене противрјечности сведу на сукоб између двије политичке личности или два супротстављена табора. Тако се ствара привид да је могуће обновити друштвено јединство уколико једна страна буде поражена. У случају Трампа, противљење његовој политици често је окупљало различите дијелове либералног естаблишмента и прогресивних покрета, упркос њиховим међусобним разликама.
Међутим, привремено политичко јединство не значи да су нестале противрјечности које су постојале прије тог окупљања. Напротив, политички успон Трампа требало би посматрати и као показатељ да значајан дио америчког друштва није препознавао сопствене интересе и незадовољства у политичкој понуди постојећих институција и странака. Умјесто питања како је један такав политички феномен могао да настане, расправа се често своди на питање како га зауставити. Али управо је то помјерање пажње проблематично. Ако се не испитају друштвени услови који су омогућили његов успон, онда политички пораз може постати само повод за нову илузију стабилности.
Политички лидер као симптом кризе
Трампов политички значај не може се разумјети искључиво анализом његове личности, реторике или политичког стила. Његов успон указује на дубље незадовољство, неповјерење у институције и осјећај великог броја људи да су искључени из процеса доношења одлука које одређују њихов живот. То, наравно, не значи да су све политичке поруке које су пратиле тај успон оправдане, нити да незадовољство аутоматски даје легитимитет сваком облику политичког дјеловања. Али значи да се политички феномен не може објаснити само осудом његових највидљивијих представника.
Трамп је, посматран из тог угла, истовремено политички актер и симптом кризе. Његов успон говори нешто о слабостима система у којем се догодио, о ограничењима политичког представљања и о неспособности постојећих политичких снага да понуде увјерљив одговор на економску несигурност, друштвену фрагментацију и губитак повјерења.
Зато је важно разликовати политички пораз од превазилажења кризе. Прво се може догодити на изборима. Друго захтијева много дубље друштвене и институционалне промјене.
Криза либералног међународног поретка
Ова противрјечност не завршава се унутар америчког друштва. Она се преноси и на међународне односе, гдје се све јасније поставља питање будућности поретка успостављеног након Другог свјетског рата, а посебно његовог облика након завршетка Хладног рата.
Либерални међународни поредак заснивао се на идејама слободне трговине, међународних институција, правила и сарадње. Ипак, његово функционисање од почетка је било обиљежено неједнаким односима моћи. Сједињене Америчке Државе биле су један од главних твораца и гараната тог поретка, али су истовремено у њему имале посебан положај и могућност да у великој мјери утичу на његова правила.
Противрјечност постаје нарочито видљива онда када се универзална начела прихватају док одговарају интересима најмоћнијих, а доводе у питање када се ти интереси промијене. Слобода тржишта, међународна правила и институционална сарадња не могу имати трајни легитимитет ако се њихова примјена доживљава као селективна.
Савремена америчка политика, укључујући и Трампово залагање за изразитије истицање националних интереса, показује да више није ријеч само о спору око начина на који треба управљати постојећим поретком. Отворено је и питање да ли су Сједињене Државе и даље спремне да сносе трошкове његовог одржавања, нарочито онда када правила која су саме помогле да се успоставе више не обезбјеђују исту мјеру предности и хегемонију.
Шта долази послије либералног поретка?
Криза постојећег поретка сама по себи не значи да ће га замијенити праведнији или стабилнији систем. Историјски гледано, распади политичких и међународних структура често су отварали простор за нове облике надметања, концентрације моћи и сукоба. Зато не треба истрчавати са преурањеним оптимизмом. Јер природни ток овако постављених односа моћи и идеологије (ако она више има икакво значење!?), врло лако може да одведе у свијет у најмрачније странице његове историје. Наравно, форме нису исте. Данас се то препознаје у јачању геополитичког ривалства, трговинском протекционизму, слабљењу међународних институција, повратку територијалних претензија и све већој концентрацији економске и технолошке моћи. Истовремено, развој вјештачке интелигенције, еколошка криза и опасност од ширих војних сукоба отварају питања која превазилазе могућности појединачних држава.
Посебан проблем представља чињеница да се криза старог поретка одвија без јасно обликоване алтернативе. Популистички покрети могу артикулисати незадовољство постојећим стањем, али то не значи да нужно посједују одговоре на сложене економске, социјалне и геополитичке проблеме. С друге стране, либералне политичке снаге не могу се ослањати само на одбрану институција и вриједности ако не покажу способност да одговоре на разлоге због којих је повјерење у те институције ослабило. Јер не треба заборавити да су управо Клинтонови били озлоглашени заговорници многобројних ратова повезаних са крупним капиталом, а што се данас замјера Трампу у рату са Ираном.
Зато питање будућности не треба свести на избор између либерализма и популизма. Оно захтијева озбиљније преиспитивање односа политичке моћи, економских интереса, друштвене солидарности и демократског представљања.
Нема повратка у стару нормалност
Можда је највећа заблуда савременог политичког тренутка увјерење да је могуће вратити се у стање које је претходило кризи. Међутим, ако су постојеће друштвене и политичке околности допринијеле успону популистичких покрета, онда њихов пораз не може бити довољан услов за обнову повјерења у стари поредак.
Није довољно уклонити политичку личност која је постала симбол незадовољства. Потребно је разумјети шта је то незадовољство произвело, зашто постојеће институције нису успјеле да га артикулишу и каква би политичка алтернатива могла да одговори на стварне потребе друштва.
У том смислу, Трампов политички пораз може бити значајан догађај, али не и коначни одговор на кризу коју је његов успон учинио видљивом. Једна политичка епизода може се завршити, а да се историјски процеси који су је условили наставе.
Зато је можда важније од питања ко је побиједио или изгубио на изборима поставити питање какав свијет настаје послије кризе либералног поретка. Јер пораз једног политичког симбола није исто што и превазилажење кризе коју је тај симбол учинио видљивом. А крај једног поретка још увијек не значи почетак бољег свијета.
