Вјера и савремени свијет

Живо камење Свете земље: О хришћанима који остају на Западној обали

Мати Агапија

Монахиња манастира Свете Марије Магдалине у Јерусалиму враћа се из православних села на Западној обали и поставља питање да ли хришћани у земљи Христовој још увијек могу да остану на својим огњиштима.

Ако би ми неко прије тридесет година, док сам се укрцавала у авион из Њујорка за Тел Авив, на путу да започнем ново поглавље свог живота у манастиру Свете Марије Магдалине у Јерусалиму (Руска православна загранична црква), рекао да ћу једног дана постати „вирална“, појављујући се пред више од два милиона гледалаца у емисији Такера Карлсона (!), и то говорећи о страдању хришћана у Светој земљи, погледала бих га као да није при здравој памети.

Али та необична прича постала је моја стварност. Још већа и дубља стварност јесте чињеница да се хришћанске заједнице у појединим дијеловима онога што називамо „Светом земљом“ — у Држави Израел и окупираним палестинским територијама Западне обале и Газе — суочавају са озбиљним, а на неким мјестима и егзистенцијалним пријетњама свом историјском присуству.

Ове опасности подсјећају на мрачнија поглавља хришћанске историје Свете земље, попут персијског освајања Јерусалима 614. године, када су хришћани убијани или депортовани, а њихова светилишта оштећивана. Хришћански живот се након тога наставио. Али сјећање на таква страдања подсјећа нас колико тога може бити изгубљено када људи буду протјерани из својих домова.

Времена су, дакле, тренутно тешка за хришћане, а заправо и за све народе Свете земље. Али моја намјера није да пишем како бих се препуштала мраку. Желим да упозорим на опасност, понудим шири поглед и укажем на начине на које ту таму можемо претворити у свјетлију будућност.

Проблем не можемо ни почети рјешавати док јасно не одредимо о чему говоримо. Израелски премијер Бењамин Нетанијаху тврди да број хришћана у Израелу расте и да их држава штити, док су, наводно, на палестинским територијама екстремистички муслимани отјерали хришћане. Број хришћана у Израелу заиста је у извјесној мјери порастао. Али ти подаци мало говоре о хришћанима на Западној обали и у Гази, док приписивање њиховог исељавања муслиманским екстремистима прикрива много сложенију стварност: економске тешкоће, политичку несигурност, окупацију и, у појединим случајевима, вјерску дискриминацију.

Погледајмо најприје географске и политичке околности. Ходочашће у Свету земљу обично обухвата Витлејем, можда Хеврон, Јерихон, Наблус и Јаковљев извор, затим Назарет, Кану, Галилејско језеро и, наравно, Јерусалим. Прва четири мјеста налазе се на окупираној Западној обали, коју већина земаља свијета признаје као дио Државе Палестине, мада то не чине Сједињене Америчке Државе. Трагедија је у томе што признање није донијело дјелотворни палестински суверенитет. Назарет и Кана налазе се унутар Израела. Већина главних хришћанских светилишта у Јерусалиму налази се у источном дијелу града, који је Израел окупирао 1967. године.

Ни Палестинска управа не управља Западном обалом као сувереном државом. Према споразумима из Осла, зона Ц, која обухвата око 60 одсто територије, остаје под потпуном цивилном и безбједносном контролом Израела. Управо тај јаз између формалне самоуправе и стварне власти чини да Нетанијахуове тврдње звуче увјерљиво неупућеној јавности.

Прије стварања Државе Израел, у мају 1948. године, хришћани су чинили око осам одсто сталног становништва Британског мандата у Палестини. Током рата 1947–1948. године, палестински муслимани и хришћани бјежали су или су били протјеривани из многих градова и села, укључујући Јафу и насеља у Галилеји. За многе породице исход је био исти: изгубиле су своје домове, а изгнанство је постало трајно. Ово расељавање не објашњава све, али је успоставило трајне обрасце изгнанства и исељавања.

Затим су дошли споразуми из Осла (1993–1995). Они су успоставили привремени оквир палестинске самоуправе, али никада нису гарантовали стварање суверене палестинске државе. У међувремену, Израел је наставио ширење насеља и присвајање земље. Та насеља имала су сопствене путеве, водовод и електричну енергију, док су сусједни Палестинци често тешко долазили до тих основних услова. У зони Ц Израел ријетко издаје Палестинцима дозволе које су им потребне за закониту градњу. Палестинцима се суди пред израелским војним судовима, за које су стручњаци Уједињених нација критиковали да крше гаранције правичног суђења; досељеници на истој територији одговарају пред цивилним судовима.

Вашингтон већ три деценије говори о „раду на рјешењу о двије државе“, истовремено пружајући Израелу снажну финансијску и дипломатску подршку, без захтијевања стварне одговорности.

У новембру 1995. године убијен је премијер Јицак Рабин, одликовани генерал који је постао заговорник мира. Убио га је Јигал Амир, млади јеврејски екстремиста који се противио мировном процесу. Амир је тада представљао изоловану појаву; снажан мировни покрет и даље је постојао. Данас некада доминантна Лабуристичка партија више нема самосталну политичку снагу, док су ултрадесничарске личности, попут министра финансија Безалела Смотрича и министра националне безбједности Итмара Бен-Гвира, стекле значајан утицај. Многи Израелци и даље одбацују њихове циљеве, али је повјерење у мирни суживот нагло опало.

Шта све то значи за хришћане Палестине, за хришћане земље Христове?

Они подносе многа иста искушења као и палестински муслимани под израелском окупацијом: губитак земље, све већи број контролних пунктова, затварање путева унутар палестинских градова и између њих, као и ограничен приступ вјерским светилиштима и прославама празника. Обичан живот постаје исцрпљујући.

Последњих година ескалација насиља досељеника донијела је још један слој страха. Бен-Гвир је олакшао цивилима, међу њима и досељеницима, добијање дозвола за посједовање оружја. Не тврдим да је било који министар наредио одређени напад. Али напади и застрашивања, заједно са ширењем насеља, врше притисак на читаве заједнице да напусте своје домове.

Зато осјећам обавезу да огласим узбуну. Путовала сам Западном обалом од 13. до 19. јула ове године, а затим поново од 18. до 23. октобра, посјећујући старе пријатеље у православним хришћанским заједницама. Расправе о суверенитету и безбједности нису апстрактне када сједите са људима који се плаше да аутомобилом изађу из сопственог села. Чула сам за православног свештеника из села у околини Рамале чији су аутомобил досељеници више пута каменовали док је излазио из села. Цркве и традиције ових заједница сежу вијековима у прошлост. Ипак, древни коријени мало штите од страха од сутрашњег пута, а чињеница да стара црква још увијек стоји не гарантује да ће њен народ остати. У Тајбеху су извјештаји о нападима досељеника скренули међународну пажњу на угроженост ове историјске хришћанске заједнице. Шта значи остати у дому својих предака ако се плашите да из њега изађете? Шта значи сачувати цркву ако породице које јој дају живот више не могу да виде своју будућност у том мјесту?

Могла бих много више да пишем о Гази, али желим да поставим само једно питање: хоће ли се све завршити овако? Хоће ли проћи вијекови прије него што се хришћани врате и света мјеста поново буду испуњена ходочасницима? Питање је да ли живе хришћанске заједнице могу да опстану: људи који се моле, подижу дјецу и преносе своју вјеру у мјестима у којима је хришћанство настало.

Послије тридесет година проведених у овом региону, увјерена сам да велики дио одговора зависи од Сједињених Америчких Држава. Вашингтон мора престати да омогућава политике које људе лишавају њихових домова и основних права. Требало би да подржимо политичке лидере који су спремни да се суоче са овим чињеницама.

И морамо се молити. Често говорим да је моје оружје Крст. Молитва није бијег од борбе; она је борба за наше душе — за то какви ћемо људи постати и шта смо спремни да прихватимо у односу према другима. Молите се бројаницом или Исусовом молитвом, попут смјерних и вјерних душа из цркава Свете породице и Светог Порфирија у Гази. Молите се и дјелујте попут Свете Марије Магдалине. Она је отишла на Гроб тражећи свога Господа и постала свједок Његовог Васкрсења. Према црквеном предању, касније је о Васкрсењу свједочила и пред самим царем Тиберијем.

Нека нам Господ подари вјеру и храброст да свједочимо пред моћницима нашег времена — и да станемо уз хришћане у земљи Христовој.

Извор и аутор:

Мати Агапија (Mother Agapia), монахиња манастира Свете Марије Магдалине у Јерусалиму, Руска православна загранична црква.

Извор: Public Orthodoxy. Оригинални текст на енглеском