Студентски покрет у Србији, насљеђе самоуправљања, Покрет несврстаних и нове идеје регионалног повезивања у оквиру Европске уније
Студентски покрет у Србији све чешће се посматра изван оквира непосредних повода због којих је настао. Поред захтјева за одговорношћу институција, борбе против корупције и промјене политичке праксе, у јавности се отварају питања његовог идеолошког карактера, организационог модела и могућих политичких посљедица. Посебну пажњу изазивају поређења са комунистичком идеологијом, југословенским самоуправљањем, Покретом несврстаних, а у посљедње вријеме и са идејама новог регионалног повезивања Балкана.
Ове аналогије добијају додатну димензију у тумачењима неких аналитичара који савремене политичке појаве посматрају кроз насљеђе југословенског политичког и идеолошког искуства.
Пленуми и насљеђе самоуправљања
Једна од најпрепознатљивијих особености студентског покрета јесте пленумски начин организовања. Умјесто класичне хијерархијске структуре, са јасно издвојеним руководством и политичким представницима, пленуми почивају на непосредном учешћу студената у расправи и доношењу одлука. Такав модел подсјећа на југословенску традицију самоуправљања, у којој су раднички савјети и други облици колективног одлучивања требало да омогуће непосредније учешће радника у управљању друштвом.
Ипак, сличност организационе форме не мора значити и идеолошки континуитет. Самоуправљање је било институционализовано унутар једнопартијског политичког система, док су савремени студентски пленуми облик самоорганизовања у другачијим друштвеним и политичким околностима. Поједина новија истраживања управо наглашавају да пленуми у садашњем студентском покрету могу бити прије свега практичан начин очувања аутономије и колективног одлучивања, а не нужно израз јасно профилисане идеологије.
Посебно је занимљиво поређење са студентским протестима из 1968. године. Тадашњи студенти критиковали су бирократизацију, социјалне неједнакости и привилегије политичке елите, позивајући се, између осталог, на идеале социјалне правде и самоуправљања. Данас су околности другачије, али се поново поставља питање односа између непосредног учешћа грађана и институционализоване политичке моћи.
Да ли је повратак пленума посљедица кризе представничке демократије или показатељ да југословенско искуство самоуправљања и даље живи у политичкој култури овог простора? И гдје се завршава легитимно самоорганизовање, а почиње питање политичке одговорности?
Од несврстаности до нове геополитичке позиције Балкана
Друга историјска аналогија односи се на Покрет несврстаних, чији је Београд био један од најважнијих центара. Југославија је у условима Хладног рата настојала да изгради самосталну међународну позицију, повезујући земље које нису жељеле да своју спољну политику у потпуности подреде ниједном од два супротстављена блока.
Данас су међународне околности битно другачије, али се поново отвара питање колико мале и средње државе имају простора за самостално политичко дјеловање у свијету великих сила и наднационалних структура. Балкан се налази између различитих геополитичких интереса, а његове државе покушавају да пронађу равнотежу између европских интеграција, односа са Сједињеним Америчким Државама, Русијом и другим међународним актерима.
Истраживања о југословенској улози у Покрету несврстаних показују да тај покрет није био само дипломатски механизам, већ и простор шире политичке, културне, научне и економске сарадње земаља које су тражиле алтернативу подјели свијета на супротстављене блокове. У том смислу, насљеђе несврстаности и данас може бити предмет расправе о могућностима самосталнијег регионалног наступа.
Да ли је могуће говорити о некој новој форми балканске несврстаности или је таква идеја данас историјски превазиђена? Може ли регион који је у великој мјери упућен на Европску унију заиста изградити самосталну геополитичку позицију?
Распад Југославије: спољни притисци и унутрашње противрјечности
Ово питање неизбјежно нас враћа на искуство распада Југославије. Ако се данас поново говори о могућностима регионалног повезивања, онда је неопходно размотрити и разлоге због којих претходни заједнички политички оквир није опстао. У том контексту посебно је занимљива књига Југославија: мир, рат и распад, коју је приредио Давор Џалто[1], а која обједињује текстове и разговоре Ноама Чомског о југословенском простору, уз Џалтове историјске и политичке осврте.

Чомскијев приступ важан је зато што распад Југославије не посматра искључиво кроз унутрашње националне сукобе, већ пажњу усмјерава и на улогу великих сила, међународних финансијских институција и економских интереса. Његова критика политике Међународног монетарног фонда, Свјетске банке и западних влада отвара питање у којој мјери су економски притисци и промјене међународног поретка утицали на слабљење југословенске државе.
Овај приступ не значи да унутрашње противрјечности, национализми и одговорност домаћих политичких елита постају мање важни. Напротив, управо њихово повезивање са међународним околностима омогућава потпуније разумијевање распада једне сложене државе. Није довољно питати ко је споља имао интерес да Југославија нестане; потребно је разумјети и зашто њене унутрашње институције нису успјеле да сачувају заједнички политички оквир. Такође, Чомскијеве оцјене Сребренице такође су дио ове шире расправе. Његово оспоравање квалификације злочина као геноцида и критика начина на који се тај појам користи у међународном политичком и медијском дискурсу изазвали су снажне полемике.
Џалто, с друге стране, пажњу усмјерава на унутрашње противрјечности југословенског друштва и улогу политичких елита. У тексту „Балканска унија“ и „балканоexit“ посебно истиче да процес формирања националних држава није био само питање самоопредјељења већ постојећих колективних идентитета. У њему су учествовали спољни политички актери, али и домаће елите које су посредовале између различитих интереса. Посебно је значајно његово запажање да национални интерес, који у одређеним околностима може имати еманципаторски карактер, временом може постати средство очувања политичких привилегија и извор сукоба са другим националним заједницама.
Ове двије перспективе не дају једноставан одговор на питање распада Југославије, али упућују на потребу да се он не објашњава ни искључиво дјеловањем великих сила ни само унутрашњим национализмима. Спољни притисци и интереси домаћих политичких елита дјеловали су у међусобној повезаности, обликујући кризу која је на крају довела до нестанка заједничке државе.
Управо зато је ово искуство важно за сваку савремену расправу о балканском повезивању. Оно упозорава да политичко заједништво не може почивати само на заједничким геополитичким интересима, ако нису ријешена унутрашња питања равноправности, представљања и односа националних заједница.
Балканска унија – европска интеграција или нови политички пројекат?
Посебну пажњу изазивају расправе о могућности снажнијег политичког и економског повезивања Балкана у оквиру европских интеграција. Регионална сарадња већ постоји кроз различите иницијативе, попут Отвореног Балкана и Заједничког регионалног тржишта. Међутим, идеја Балканске уније у ширем политичком значењу отвара много сложенија питања.
Управо ту је корисно вратити се Џалтовом тексту „Балканска унија“ и „балканоexit“. Он сматра да федерална или конфедерална политичка унија балканских народа у догледно вријеме није реална, прије свега због снажно утврђених националних идентитета, међудржавних спорова и различитих политичких интереса. Ипак, не одбацује могућност ближе сарадње и координације држава региона као начина јачања њихове економске и политичке самосталности.
Важно је разликовати ту идеју од регионалног повезивања које се данас промовише у оквиру европских интеграција. Џалтов појам „балканоexit“ не означава нужно излазак из Европске уније, већ тежњу ка изласку из, како он назива, корпоративно-империјалног загрљаја и јачању способности региона да самосталније одлучује о својим економским и политичким интересима. У том смислу, његова идеја отвара и питање односа између европских интеграција и стварне политичке аутономије.
Да ли би Балканска унија била само прелазни облик економског и институционалног приближавања Европској унији или би временом могла добити сопствену политичку структуру и интересе? Да ли би представљала начин да регион заједнички наступа према Бриселу или би створила нови ниво политичког одлучивања између националних држава и европских институција?
Ту се појављује и питање Словеније и Хрватске. Обје државе су чланице Европске уније и НАТО-а и своју политичку перспективу већ остварују у оквиру западних институција. Иако подржавају европску интеграцију сусједства, то не значи да би прихватиле нову балканску политичку заједницу. Њихове резерве могле би бити посебно изражене према сваком моделу који би подсјећао на обнову неке шире јужнословенске политичке структуре.
С друге стране, ни односи између држава западног Балкана нису лишени отворених спорова и различитих геополитичких оријентација. Позиције Албаније, Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Сјеверне Македоније нису истовјетне. Ни улога Едија Раме у регионалном повезивању није лишена противрјечности: учешће у иницијативи Отворени Балкан само по себи не значи и подршку дубљем политичком повезивању региона.
Може ли се, дакле, изградити заједнички политички простор без претходног усаглашавања различитих националних интереса? И да ли је могуће говорити о балканском заједништву ако поједине државе у њему виде могућност сарадње, а друге потенцијално ограничење сопственог суверенитета?
Југословенство и српско национално питање
Најсложенија дилема ипак се односи на српско национално питање. Сваки разговор о новом балканском повезивању, посебно ако се позива на југословенско историјско насљеђе, неминовно отвара питање шта би таква политичка идеја значила за положај српског народа.
Историјско искуство двије југословенске државе показује да заједнички државни оквир није сам по себи ријешио национална питања. Напротив, многа од њих су временом добијала нове облике и постајала предмет политичких сукоба. Зато се евентуална нова форма југословенства не може посматрати изван искуства распада Југославије, ратова деведесетих и различитих тумачења права народа на политичко представљање и самоопредјељење. За српски народ посебно је важно питање положаја Срба изван Србије, у Републици Српској, Црној Гори, Хрватској и на Косову и Метохији. Да ли би ново регионално заједништво омогућило снажнију културну, економску и институционалну сарадњу или би могло довести до потискивања посебних националних интереса у име неке шире наднационалне идеје? Ту се мора направити разлика између југословенства као идеологије и регионалне сарадње као практичног облика повезивања равноправних држава и народа. Није исто градити заједнички политички идентитет који претендује да надвлада националне посебности и развијати сарадњу која те посебности уважава.
Може ли се, дакле, замислити ново балканско заједништво које не би поновило старе противрјечности? И ко би у таквом поретку одређивао границе заједничких интереса, а ко штитио посебна права и интересе појединачних народа?
Старе идеје у новим околностима
Посматрани заједно, пленумско одлучивање, насљеђе самоуправљања, сјећање на Покрет несврстаних и савремене идеје регионалног повезивања не доказују постојање јединственог политичког пројекта. Ипак, њихово истовремено појављивање отвара простор за размишљање о томе да ли се на Балкану поново трага за неким обликом политичког заједништва.
Можда је најважније питање да ли се овдје заиста враћају старе идеологије или се, под притиском кризе постојећих политичких и међународних односа, појављују нови облици истих историјских дилема: однос појединца и заједнице, националног суверенитета и наднационалног повезивања, непосредне демократије и институционалне одговорности. За српски народ та питања имају и посебну тежину. Историјско искуство учи да велике идеје политичког заједништва могу имати привлачну снагу, али и да њихово остваривање зависи од стварних односа моћи, равноправности и способности да се уважи национална посебност.
Зато питање није само да ли се враћа југословенска политичка матрица. Можда је важније запитати се шта би она данас значила, ко би је прихватио, ко би јој се противио и какво би мјесто у њој имао српски народ.
Историја се не понавља у истом облику, али старе дилеме често преживљавају политичке системе у којима су настале.
Извори:
- Fichter, Madigan. „Yugoslav Protest: Student Rebellion in Belgrade, Zagreb, and Sarajevo in 1968“. Slavic Review, 75/1, 2016, стр. 99–121.
- Zejnulahović, Damir, Pavle Antonijević и Ivana Milićević. „Revolutionary Method, Reformative Demands – Comparative Analysis of the Student Movements in 1968 and 2024/25“. Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2025.
- Jerkova, Aleksandra, Milivoj Bešlin и Branislav Radeljić. „The Depoliticization of Protest: Understanding the 2024/2025 Serbian Students’ Uprising“. Cogent Social Sciences, 11/1, 2025.
- Tepavac, Tara. „Direct Democracy as a Call for Social Engagement in Hybrid Regimes: The Case of Student-Led Protests in Serbia“. Sociological Review, 2026.
- Fichter, Madigan. „Yugoslav Protest: Student Rebellion in Belgrade, Zagreb, and Sarajevo in 1968“. Slavic Review, 75/1, 2016.
- Miskovic, Nataša, Harald Fischer-Tiné и Nada Boškovska, ур. The Non-Aligned Movement and the Cold War: Delhi–Bandung–Belgrade. Routledge, 2014.
- Stubbs, Paul, ур. Socialist Yugoslavia and the Non-Aligned Movement: Social, Cultural, Political, and Economic Imaginaries. McGill-Queen’s University Press, 2023.
- Чомски, Ноам. Југославија: мир, рат и распад. Приредио Давор Џалто, превела Тања Милосављевић. Самиздат Б92, Београд, 2018/2019.
- Џалто, Давор. „Балканска унија“ и „балканоexit“. Журнал, 26. октобар 2024.
- World Bank. Former Yugoslavia’s Debt Apportionment. Документ о спољном дугу и финансијским аранжманима СФРЈ са међународним кредиторима.
[1] Давор Џалто је српски философ, теолог, историчар и теоретичар умјетности, рођен 17. маја 1980. године у Травнику. Редовни је професор на Универзитетском колеџу у Стокхолму, на Одсјеку за студије источног хришћанства, и предсједник Института за студије културе и хришћанства. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а докторирао на Универзитету у Фрајбургу у Њемачкој. Постдокторско истраживање обавио је на Универзитету у Минстеру. Његова истраживања обухватају политичку теологију, православну теологију, естетику, историју умјетности и политичку филозофију.
