Државни секретар Сједињених Америчких Држава Марко Рубио одржао је током посјете Грчкој говор на Акропољу у Атини, који је привукао велику пажњу јавности. Упозорио је да се Европа налази на „преломној тачки“ и позвао је да се врати идеалима античке Грчке, умјесто да тежи свијету без ризика и могућности неуспјеха.
Рубио је истакао да Акропољ није само једно од свједочанстава прошлости. То је посебно мјесто, симбол цивилизације која је вијековима изазивала дивљење и била инспирација генерацијама државника, умјетника, философа и човјечанству у цјелини.
„Античка Грчка има готово митски утицај на наше памћење. Она нас увијек изнова позива да јој се вратимо. Већини нас позната је основна историја. Атина нам је подарила демократију. Платон и Аристотел дали су нам западну философију. Наше представе о закону, врлини, грађанству и републиканском уређењу обликоване су у грчким полисима. Чак и велики дио нашег политичког рјечника – ријечи попут демократије, тираније, па и сама ријеч политика – вуче поријекло управо одавде.“
У наставку свог излагања, Рубио је изнио шире размишљање о значају античке Грчке за формирање западне цивилизације:
„Но, оно што дугујемо овом мјесту – као Американци и као припадници западног свијета – заправо је много, много дубље. Те институције и идеје биле су спољашњи израз темељнијих одлика које препознајемо код старих Грка – одлика које се не могу свести ни на један одређени политички систем или теорију.
Овдје, у Атини, пронашли смо прво потпуно остварење свих оних битних обиљежја која ће касније дефинисати Запад: снажну индивидуалност и неумољиву амбицију; смјела истраживања и изуме; жудњу за открићима, пустоловином, ризиком и славом. Незаситу знатижељу према свијету и начелима по којима он функционише, глад за спознајом природних тајни и разумијевањем космичких загонетки. Нетрпељивост према самој помисли на немогуће, отпор према свим границама и ограничењима, те снажну тежњу да се завири у дубине непознатог.
Овдје је процвјетала западњачка жеља да се открије све оно што су незнање, тама и удаљеност скривали од људског ума. Грци нису само обликовали историју; они су нам подарили саму историју. Велики дио онога што знамо о многим древним цивилизацијама потиче готово искључиво из записа грчких истраживача и историчара – људи који нису само биљежили историју властитог народа већ су одлазили у свијет како би посматрали и забиљежили приче о другим народима и културама широм планете.
Док су други били окренути према унутра, Грци су први усмјерили поглед према споља, у потрази за узбуђењем и славом које доноси сусрет са свиме што је необично и ново. Управо је та особина подстакла Запад на стварање и изградњу онога што други нису могли, чиме смо се издвојили од многих других култура и цивилизација у којима су стабилност и пуко одржање живота били највиши животни циљеви.
Из тога се изњедрила цивилизација обиљежена не само заједничком културом већ и заједничком антропологијом – заједничким поимањем човјека и његовог мјеста у свемиру. Њени потомци дијелиће не само представу о природном поретку већ и особито схватање врлине, судбине и усуда; истине, добра и љепоте; кодекса који одређује како би људи требало да живе; те објективних мјерила и идеала којима ваља тежити.
За старе Грке тежња ка изврсности била је само начело људског постојања. Цјелокупан грађански живот организовали су око надметања, амбиције и такмичења: у философији и поезији, вајарству и драми, атлетици и умјетности, ратовању и државништву. Класични грчки град био је арена у којој су се истакнути појединци могли огледати и доказати, брусећи своје потенцијале кроз непрестану борбу – настојећи да буду најбољи, најснажнији и најљепши, тежећи томе да се корак по корак све више приближе савршенству.
Такав начин живота савременом уху може звучати необично, можда чак и окрутно. Искрено говорећи, идеал многих данашњих идеологија постао је свијет савршене сигурности, лишен ризика и могућности неуспјеха, у којем нема ни славе побједе ни стида због пораза. Постављамо стандарде тако да нико не изгуби; више смо заокупљени удобношћу најслабијих него потенцијалом најбољих. Најизузетније међу нама држимо таоцима просјечности, обичности и осредњости.
Људи који су створили Партенон сматрали су да је највиша и најплеменитија животна тежња надмашити све остале и настојати бити најбољи у свему. Древни грчки градови-државе били су испуњени снажним страстима, супарништвом, фракцијским подјелама и сукобима. Но, управо из те непрестане борбе за истицањем произашао је велики процват умјетности, философије и политичке и интелектуалне енергије, који је групу медитеранских градова преобразио у колијевку највеће цивилизације на свијету.
Тимос (thymos), како су га називали стари Грци – ватра страсти, снаге, храбрости и поноса – представља срж велике цивилизације. Без њега народи губе вољу за борбом, настојањем и опстанком.
Данас је велики дио Запада заборавио ту особину. Временом смо ми на Западу почели да осјећамо стид због управо оних ствари које су нас чиниле изузетним. Било нам је непријатно што нас наша постигнућа издвајају од остатка свијета. Наше благостање некако је постало извор кривице. Више нисмо вјеровали да смо заслужили своју величину и да смо је стекли властитим трудом.
Данас се налазимо на раскрсници. Одлуке које донесемо током наредне деценије исписаће причу сљедећег вијека. Смјер којим кренемо одредиће да ли ће Запад задржати своје мјесто на челу свијета или ће се помирити са будућношћу атрофије, потчињености и пропадања.
Сједињене Државе донијеле су своју одлуку. Изабрали смо бескомпромисно тежње ка националној моћи. Изабрали смо искорак према новим границама: у напредној производњи и суперинтелигенцији, у области беспилотних летјелица, наоружања и ратовања, у секторима чипова, минерала, кибернетичког простора и свим другим областима људских могућности. Желимо да ослободимо своју енергију, обновимо фабрике, вратимо наше астронауте на Мјесец и покренемо ново доба истраживања свемира.
Вјерујемо да се Европа може пробудити из свог дугог сна и поново распламсати ватру која је овдје запаљена прије више миленијума. Већ постоје назнаке таквог буђења. Широм овог континента свједочимо ономе за шта се надамо да представља почетак генерацијске промјене: наглом порасту издатака за одбрану, бројним новим партнерствима и програмима, као и проширењу производних капацитета.
Иако су страсти понекад можда затегле везе пријатељства између Сједињених Држава и Европе, не смијемо дозволити да оне пукну. Заједно морамо ојачати савез способан да се суочи са пријетњама нашег доба.
Данас је постало модерно вјеровати да просвијећена спољна политика подразумијева давање предности глобалној заједници науштрб сопственог народа. Сматрам да и у том погледу можемо много научити од људи античке Грчке, јер су они знали да у оданости властитој нацији – као ни у борби за одбрану њених интереса изнад свега осталог – нема ничег себичног ни погрешног.
Вјеровали су, и то страствено, у идеал великог човјека: изузетног појединца који властитим дјелима стиче бесмртност. Али вјеровали су и да се слава и углед заслужују настојањем, жртвовањем и постизањем великих дјела за нешто што надилази појединца. Архетипски јунак античког грчког свијета био је човјек спреман да плати сваку цијену за циљ достојан његове оданости.
То су особине које ће обликовати западну моралну имагинацију. Управо је од Грка Запад наслиједио осјећај дужности – непоколебљиву вјерност властитом кодексу, циљу и земљи. Наши јунаци, јунаци Запада, јесу они који одлучују да остану вјерни својој дужности управо онда када је то најтеже и најболније: човјек који држи до своје ријечи, војник који не напушта свој положај, капетан – онај легендарни капетан – који тоне заједно са својим бродом.
То се у потпуности разликује од онога што видимо чак и данас – примјера ради, код фанатика попут радикалних мула, чији култ смрти слави дјецу бомбаше самоубице као националне хероје, а мучеништво приказује као циљ само по себи.
Наши јунаци можда јесу спремни да умру за свој циљ, али они не славе смрт. Управо зато што цијенимо живот, препознајемо јунаштво у онима који су спремни да га жртвују ради очувања својих начела.
Често узимамо здраво за готово западно поимање ових вриједности – јунаштва, части и дужности. Претпостављамо да су оне некако универзалне за све људе, у свим временима и на свим мјестима. Али није тако. Оне су плод посебног духа – духа који је настао овдје и обликовао цјелокупну историју цивилизације која је услиједила. Цивилизације коју смо данас дужни да бранимо са истим жаром са којим су то чинили наши преци.“
