Постоје људи чији се живот и служба не могу сагледати само кроз функције које су обављали, установе у којима су радили или послове које су оставили иза себе. Њихово дјело препознаје се и у ономе што се не може лако измјерити: у бризи за друге, у пажњи према свакодневним потребама, у способности да се у тешким временима сачува осјећај заједништва. Такав је био протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић, свештеник чији ће лик остати у сјећању многих који су имали прилику да га упознају и са њим сарађују.
Оца Лазара памтим из времена када сам, заједно са владиком Атанасијем, долазио у Фочу, у Духовну академију Светог Василија Острошког, гдје је владика тада био ректор. Отац Лазар био је секретар новоосноване Академије, са којом је заједно премјештена и Богословска школа Света Три јерарха из Крке, који су се нашли у избјеглиштву из Хрватске, као и један разред Призренске богословије, када је овој школи услијед рата онемогућен рад у Призрену. Сви су имали мјеста у широком срцу оца Лазара. Јер, више од те функције, он је, прије свега, био домаћин и духовни отац свим младим студентима и богословима. Човјек који се старао о свему, који је водио рачуна о људима, условима рада и свакодневном животу установе, настојећи да ништа не изостане и да свако ко дође осјети да је добродошао.
Било је то тешко послијератно вријеме. Ратна страдања још су била свуда присутна, материјална оскудица осјећала се у свакодневном животу, а многе ствари које се данас подразумијевају тада су захтијевале велики труд и сналажљивост. У таквим околностима требало је не само одржавати наставу и академски живот него и створити услове у којима ће се духовна и богословска мисао развијати упркос свим тешкоћама.
Отац Лазар је то радио са великом преданошћу. Четири године сам на Академији држао наставу из историје философије и из тог периода носим живо сјећање на његову доброту, бригу и љубав према свом позиву. Он није био човјек који је своју улогу сводио само на административне послове. Бринуо је о свему што је било потребно да богословске школе функционишу, а посебно о људима који су у њој боравили и радили. Умио је да препозна шта недостаје, да предвиди потребе и да се побрине да се сваки посао обави. Радио је тихо, вриједно и са највећом пажњом, без потребе да се његов труд посебно истиче.
Управо у томе видим једну од његових најљепших особина. Бити домаћин није само обезбиједити простор и услове за боравак. То значи преузети одговорност за другога, мислити о његовим потребама и створити атмосферу у којој човјек може да се осјећа прихваћено. Отац Лазар је то разумио као дио своје свештеничке службе. Његова брига за школу није била одвојена од његове бриге за Цркву и људе. Напротив, све је то чинило једну цјелину.
У сјећањима оних који су га познавали остаће упамћени и његова ведрина духа, непосредност и препознатљив смисао за хумор. Умио је да насмије, али и да поучи, да разбије напетост, а да притом не изгуби озбиљност свештеничког позива. Његова ријеч имала је мјеру, достојанство и осјећај за саговорника. То је риједак дар, посебно у временима када су људима потребни и утјеха и разумијевање.
Његов животни пут, започет у побожној породици у Добрунској Ријеци, протекао је у знаку свештеничког служења, породичне љубави, истрајности у искушењима и вјерности Цркви Христовој. Током службовања у Фочи оставио је видљив траг. Храм Светог Николе, у којем је служио, живописан је у његово вријеме, а подигнут је и монументални звоник, који је постао једно од препознатљивих обиљежја ове светиње. Својим трудом и ревношћу дао је највећи допринос изградњи храма Светог Василија Острошког и Светог Петра Дабробосанског у кругу Богословског факултета. Тихо и истрајно, како је то само он знао.
Поред видљивих трагова његовог рада, постоји и онај мање видљив, али можда трајнији: људи којима је био ослонац, које је охрабривао и чије је животе обогатио својом пажњом и присуством.

Храм Светог Василија Острошког и Светог Петра Дабробосанског у Фочи
Послије дуже болести, протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић упокојио се у Господу 15. новембра 2026. године, у болници у Краљеву, у 85. години живота.
Када се сјећам оца Лазара пред очима ми је један човјек који је, у времену оскудице и послијератних тешкоћа, настојао да све буде на свом мјесту и да се свако осјећа као код своје куће. Можда се управо по томе најбоље памти један свештеник: не само по ономе што је говорио са амвона и по ономе што је изградио, него и по томе колико је људи уз њега осјећало да нису сами. Отац Лазар је знао да свештеничка служба подразумијева и ту врсту одговорности – да човјек буде присутан, да брине и да својим животом свједочи оно што проповиједа.
Нека му Господ подари покој у насељима праведних, гдје нема бола, туге ни уздисања, него гдје је живот бесконачни.
Вјечан му спомен!
