Разлика између духовног очинства и духовног патернализма једно је од важнијих питања савременог црквеног живота. Она се тиче не само односа духовника и духовног чеда него и самог разумијевања хришћанске слободе, личности, послушања и ауторитета.
На први поглед, ова два односа могу изгледати готово исто. У оба постоји повјерење, поштовање, духовно руковођење и спремност да се прихвати савјет искуснијег човјека. Међутим, њихови циљеви и плодови могу бити суштински различити.
Духовно очинство човјека води ка зрелости и слободи, док духовни патернализам може да га задржи у трајној зависности од духовног ауторитета.
Тим питањем се из једног угла односа психолошке инфатилности и очинске фигуре говори текст Мирка Перића, као и неспособности самосталног одлучивања као једној од посљедица. Текст спаја психологију, философију, теологију и питање политичког бића савременог друштва.
1. Духовно очинство: ауторитет који ослобађа
У хришћанском предању духовно очинство није засновано на посједовању другог човјека, него на одговорности за његов духовни живот. Духовни отац није власник савјести свога духовног чеда, нити је његова улога да доноси све одлуке умјесто њега. Његов задатак је да помогне човјеку да препозна сопствене страсти, да стиче способност расуђивања и да слободније одговори на Божји позив.
Апостол Павле пише Коринћанима:
„Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем“ (1 Кор 4,15).
Овдје се духовно очинство не одређује количином знања, положајем или моћи над другима, него односом одговорности и љубави. Апостол не говори о људима које посједује, него о онима којима је служио проповиједањем Јеванђеља.
Духовни отац, дакле, не ствара човјека по сопственом лику и карактеру, него му помаже да расте у Христу. Он не тражи да духовно чедо заувијек остане зависно од његовог присуства, већ да постепено стекне способност самосталног расуђивања пред Богом. У том смислу, зрелост духовног очинства препознаје се и по томе што духовни отац не страхује од духовног сазријевања другога.
2. Духовни патернализам: ауторитет који производи зависност
Патернализам настаје онда када се однос повјерења и духовног руковођења претвори у трајно управљање туђом вољом. Духовни ауторитет више не помаже човјеку да развије сопствено расуђивање, него постепено преузима његову способност одлучивања. У таквом односу духовно чедо не пита само шта је добро и исправно пред Богом, него шта ће духовни отац одобрити. Његова савјест све мање функционише као простор личне одговорности, а све више као мјесто на којем се ишчекује потврда спољашњег ауторитета.
Тако се може развити неколико карактеристичних појава у којима добијамо: послушност без расуђивања или прихватање туђе воље без способности да се разумије њен смисао; страх од неслагања, када се свако питање или другачије мишљење доживљава као духовна непослушност; зависност од одобравања у којем човјек сопствену вриједност мјери наклоношћу духовног ауторитета; преношење одговорности, када се појединац ослобађа потребе да самостално одговара за своје поступке и апсолутизација духовника у којем људски ауторитет добија значај који припада само Богу.
Најпроблематичније је то што такав однос не мора бити успостављен отвореном принудом. Понекад се развија постепено, кроз претјерану заштиту, непрестано тражење савјета, ускраћивање наклоности или стварање осјећаја кривице код онога ко покушава да се осамостали. Послушност тада престаје да буде пут духовног раста и постаје средство одржавања односа моћи.
3. Послушање није одрицање од личности
Овдје је неопходно направити једну важну разлику. Православно предање не одбацује послушање, нити духовно руковођење сматра непотребним. Напротив, оно препознаје значај духовног искуства, смирења и повјерења у онога ко је прошао одређени пут духовног живота. Међутим, послушање не треба поистовјећивати са укидањем личности. Човјек не престаје да буде одговоран за своје поступке зато што је послушан духовнику. Духовни савјет не укида потребу за расуђивањем, нити људском ауторитету даје безграничну власт над савјешћу другога.
Управо ту се налази једна од најосјетљивијих тачака православне духовности: смирење није исто што и психолошка покорност, као што ни слобода није исто што и самовоља. Духовна зрелост захтијева способност да човјек прихвати савјет, да се одрекне сопствене сујете и да учи од искуснијег, али и да разликује духовно руковођење од злоупотребе ауторитета.
Свети Јован Лествичник у Лествици послушање разматра као важан пут духовног узрастања. Ипак, његово разумијевање припада ширем аскетском контексту у којем се послушање не може свести на механичко извршавање наредби, него се односи на борбу против самољубља, самовоље и страсти. Зато се монашки идеал послушања не може некритички пренијети на све облике духовног односа, нарочито не на однос у којем се духовни ауторитет користи за управљање личним, породичним или друштвеним животом другога.
4. Тројично богословље и опасност апсолутизације земаљског очинства
Најдубљи теолошки критеријум за разумијевање овог проблема налази се у хришћанском учењу о Светој Тројици и усиновљењу човјека у Христу. Хришћанин свој идентитет не добија од духовника, него од Бога. Кроз Сина, у Духу Светом, човјек ступа у заједницу са Оцем и постаје учесник новог начина постојања. У том свјетлу, духовно очинство има смисла само ако упућује на Бога и помаже човјеку да живи из тог односа. Оно не може постати замјена за божанско очинство, нити духовник може заузети мјесто које припада Христу.
Апостол Павле пише:
„Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!“ (Рим 8,15).
Овај стих има посебну важност за нашу тему. Хришћанско постојање није утемељено у страху од ауторитета, него у усиновљењу и слободи коју дарује Дух Свети. Ако духовни однос производи трајни страх, немогућност самосталног расуђивања и осјећај да човјек без одобрења духовника не може донијети ниједну важну одлуку, онда се мора поставити питање да ли је тај однос сачувао свој хришћански смисао. Земаљско духовно очинство не може бити апсолутно управо зато што је хришћанин већ призван у заједницу са Богом.
5. Однос ауторитета и слободе
Ова разлика има и шири друштвени значај. Патерналистички образац не остаје нужно ограничен на црквени живот. Он се може пренијети у породицу, образовање, политичке односе и институције.
Човјек који је навикао да своју сигурност проналази у одобравању ауторитета може тражити сличан однос и у другим областима живота. Умјесто да развија способност самосталног одлучивања, он тражи заштитника који ће преузети одговорност за његову будућност. Зато патернализам може бити привлачан и ономе ко влада и ономе над ким се влада. Први добија потврду сопствене важности, а други ослобађање од терета слободе и одговорности. Тако настаје однос узајамне зависности који се може одржавати веома дуго.
Овдје се духовни патернализам показује као нешто више од погрешног односа између два човјека: он постаје модел друштвеног понашања у којем се лична одговорност замјењује лојалношћу, а слобода припадања претвара у зависност од воље другога. Ово је нарочито важно за разумијевање политичких система у којима се власт персонализује, што је чест случај у нашој политичкој пракси. У таквим системима није довољно знати ко формално доноси одлуке. Треба разумјети и ко обликује простор у којем се те одлуке доносе. Такве системе карактерише један феномен да један човјек има формалну власт, други има утицај на његове одлуке, а институције функционишу као продужетак тих односа. У њему лојалност постаје важнија од самосталног расуђивања, развија се једна врста поданичког менталитета, а одговорност се пребацује на ауторитет који се налази изван институционалне структуре.
6. Критеријум: какав човјек постаје онај који је под духовним руководством?
Можда је најједноставнији начин разликовања духовног очинства и духовног патернализма да се запитамо какав човјек постаје онај који је годинама живио у одређеном односу послушања.
Тако духовно очинство развија расуђивање, подстиче личну одговорност, заснива се на повјерењу, упућује на Бога, подстиче духовну зрелост и поштује слободу личности. Док духовни патернализам слаби самостално расуђивање, преноси одговорност на духовника, почива на страху од губитка наклоности, апсолутизује људски ауторитет, ствара трајну зависност, а слободу доживљава као пријетњу.
Ова разлика не значи да се сваки појединачни однос може једноставно сврстати у једну од двије категорије. У стварном животу односи су сложенији, а духовно руковођење захтијева повјерење, вријеме и расуђивање. Ипак, плодови односа могу бити важан показатељ његовог смјера.
Постоје бројни примјери такве праксе, а посебно бих издвојио свједочанство владике Григорија о његовом духовном оцу владики Атанасију. У осврту на његову личност он наводи:
„Његова изванредна карактеристика јесте што он никад за часак не претендује да својом колосалном личношћу поклопи, затвори другог човека, па ма ко тај био.“
Ова реченица је готово непосредан одговор на питање духовног патернализма. Владика Атанасије је био снажна личност, огромног богословског знања, изразит темперамент и ауторитет који се осјећао. Иако наглашене духовне строгости, он није настојао да другог човјека затвори у границе сопствене личности, ма колико нам се то из перспективе наших слабости то некада чинило. То је суштинска разлика: духовни отац може бити снажан, захтијеван и строг, али не смије да од другога прави сопствену копију. нити да га поништава.

При томе је владика Атанасије сам за себе говорио:
„Највеће моје проклетство је моје самољубље.“
Ова исповијест је показивала да духовни ауторитет није неко ко стоји изнад борбе са сопственим слабостима. Напротив, она говори о сопственој борби са самољубљем и потреби за благодаћу Христовом. Док се духовни патернализам заснива на претпоставци да ауторитет има посебан статус и да његова воља не подлијеже преиспитивању, овдје се сусрећемо са другачијим моделом: духовни отац и сам стоји пред Богом, свјестан сопствених слабости. Наспрам гуруизације у којој се ауторитет по правилу апсолутизује, тако да личност духовника постаје мјерило истине и исправности.
У том смислу, проблематична је и духовна узвишеност која се понекад представља као основа духовног ауторитета, као да духовник свој положај потврђује управо дистанцом од обичних људских искустава и слабости. Међутим, ни формално исповиједање сопствених недостатака није само по себи знак духовне зрелости уколико иза њега не стоји стварна динамика унутрашње борбе, покајања и преображаја. Теологија постаје мртва када престане да буде простор стварног преображаја човјека и постане средство потврђивања његовог духовног статуса. Духовност се не потврђује ни привидом беспрекорности ни претворним признавањем сопствене несавршености, него начином на који човјек непрестано преиспитује себе и настоји да своје постојање преображава у односу према Богу и другом човјеку.
Духовни ауторитет не произлази из привида да је човјек превазишао сопствену људскост, него из способности да унутар те људскости непрестано води борбу за живот у Христу.
Закључак: духовни отац не треба да постане мјесто на којем човјек зауставља сопствено сазријевање
Цијела ова тема се може сажети у једну реченицу: духовни отац помаже човјеку да постане слободан пред Богом, док духовни патернализам настоји да човјек остане зависан од њега.
То не значи да духовни отац треба да буде лишен ауторитета, нити да духовно чедо треба да буде ослобођено сваке обавезе послушања. Значи да ауторитет мора бити у служби духовног узрастања другога, а не у служби сопствене моћи. Управо је ту могуће препознати разлику између очинства и посједовања, између духовног руковођења и управљања туђом савјешћу.
И можда је најважније питање које ова тема поставља: може ли се духовним оцем назвати онај ко у другом човјеку не подноси појаву слободне и зреле личности?
Извори:
-
Свето писмо, 1 Кор 4,15; Рим 8,15.
-
Свети Јован Лествичник, Лествица, Поука XXVI – О расуђивању.
-
Архимандрит Василије Ивиронски Гондикакис, „Атанасије Јевтић – Свагда блистајуће присуство Духа“, Епархија захумско-херцеговачка и приморска, 9. март 2022.
-
„Угледајмо се на Христа“, Епархија шумадијска.
