Вјера и савремени свијет

Копти – чувари древног хришћанства: вјера, традиција и музика египатске Цркве

Редакција

Од апостола Марка и пустињских отаца до древног црквеног појања које се вијековима преноси са генерације на генерацију.

Хришћанство у земљи фараона

Копти представљају једну од најстаријих хришћанских заједница на свијету. Њихова историја нераскидиво је повезана са древним Египтом, а према црквеном предању, хришћанство је у Александрију донио апостол и јеванђелист Марко. Александрија је у првим вијековима била једно од најзначајнијих средишта хришћанског богословља, у којем су дјеловали велики црквени оци, попут Светог Атанасија Великог и Светог Кирила Александријског.

Назив Копт потиче од грчког назива за Египат и његово становништво. Коптски језик представља посљедњу развојну фазу древног египатског језика. Иако је арапски данас матерњи језик већине Копта, коптски је сачуван у богослужбеној употреби и представља важну везу са њиховим историјским насљеђем.

Коптска православна црква припада породици древних оријенталних православних цркава. Њено богословље заснива се на учењу Светог Кирила Александријског о јединству божанске и човјечанске природе у Христу. Због историјских и богословских спорова након Халкидонског сабора 451. године, Коптска црква развила је засебан црквени пут, али је сачувала снажну везу са насљеђем раног хришћанства.

Пустиња као колијевка монаштва

Један од најзначајнијих доприноса египатског хришћанства свјетској духовној историји јесте настанак монаштва. Управо су у египатској пустињи живјели Свети Антоније Велики и Свети Пахомије Велики, чије је духовно искуство обликовало монашку традицију читавог хришћанског свијета.

Пустиња је постала простор молитве, подвижништва и духовног трагања. Предање о пустињским оцима, њиховим поукама и духовним искуствима сачувано је у чувеним Изрекама пустињских отаца. Манастири Вади ел Натруна и данас представљају важна средишта коптског духовног живота.

Коптска традиција сачувала је и бројне древне обичаје. Посебно је препознатљиво плетење палминог лишћа на Цвијети, када се од гранчица праве крстови, наруквице и различити украси. Овај обичај повезује библијско сјећање на Христов улазак у Јерусалим са древном египатском традицијом употребе палминог лишћа.

Коптско појање – музика која чува памћење

Посебно мјесто у духовном насљеђу Копта припада црквеној музици. Коптско појање један је од најзанимљивијих облика очувања древне хришћанске традиције. Оно је претежно једногласно, са дугим мелодијским линијама, карактеристичним вокалним украсима и ритмичким понављањима.

Мелодије се вијековима нису преносиле првенствено нотним записима, већ усменим путем. Посебну улогу у томе имали су црквени појци, познати као муалими, који су били чувари богослужбеног музичког предања. Њихов задатак није био само извођење химни него и преношење начина пјевања на млађе генерације.

У традиционалном богослужењу користе се и једноставни ударачки инструменти — мале чинеле и троугао, који прате ритам заједничког појања. Занимљиво је и питање могуће повезаности коптске музике са древноегипатским музичким насљеђем. Поједини истраживачи указују на сличности у начину вокалног извођења и употреби ритмичких образаца. Ипак, непосредан континуитет конкретних мелодија из фараонског периода није могуће поуздано доказати.

Велики допринос очувању овог насљеђа дао је египатски музиколог Рагиб Мофтaх (Ragheb Moftah, 1898–2001), који је деценијама снимао и документовао коптске химне. Захваљујући његовом раду, значајан дио усменог музичког предања сачуван је и за будуће генерације.

Коптско појање није замишљено као концертно извођење, већ као саставни дио литургијског живота. Оно повезује појца, ђаконе и сабрани народ у заједничкој молитви. Његова вриједност није само у мелодијској љепоти него и у способности да кроз звук преноси богослужбено памћење.

Копти у савременом Египту

Данас Копти представљају највећу хришћанску заједницу у Египту. Процјене њиховог броја се разликују, али се најчешће наводи да хришћани чине око десет одсто становништва земље.

Њихов положај обиљежавају и дуготрајна укоријењеност у египатско друштво и проблеми са којима се суочавају вјерске мањине. У појединим областима забиљежени су случајеви дискриминације, напада на цркве и ограничења у остваривању вјерских права. Иако египатски устав гарантује слободу вјероисповијести, постоји разлика између законских гаранција и њихове примјене у свакодневном животу.

Поглавар Коптске православне цркве је папа Александријски Тавадрос II, који се налази на њеном челу од 2012. године.

Коптска заједница, међутим, није само заједница која чува сјећање на прогоне и историјска страдања. Она је и активан носилац египатске културе, образовања, умјетности и духовног живота.

Предање које живи кроз молитву

Коптско насљеђе подсјећа нас да историја хришћанства није ограничена на европски културни простор. Египат је био једно од његових најважнијих духовних средишта: у његовим градовима развијало се богословље, у пустињама је настајало монаштво, а у црквеним заједницама чували су се језик, музика и литургијско предање.

Посебно је занимљиво што се коптска музичка традиција није сачувала само у рукописима и нотним записима него и у живом памћењу заједнице. Мелодије које се и данас пјевају у коптским храмовима представљају везу између древног хришћанства и савременог духовног искуства.

У времену у којем се културно насљеђе често своди на музејске предмете и историјске споменике, коптска традиција показује да је оно прије свега живи однос између прошлости и садашњости, између предања и заједнице, између памћења и молитве.

 

Извори:

  1. Otto F. A. Meinardus, Two Thousand Years of Coptic Christianity, American University in Cairo Press, 2010.

  2. Claremont Coptic Encyclopedia – историја и музичка традиција Копта.

  3. Ragheb Moftah – истраживања и снимања коптског литургијског појања.

  4. USCIRF – извјештаји о вјерским слободама у Египту.