У философији Мартина Хајдегера, слушање (њем. Hören) није пуки биолошки или чулни процес, већ фундаментални начин човјековог постојања (егзистенцијал) којим се отварамо за разумијевање бића, језика и других људи. Човјек (Ту-биће, Dasein) не почиње од говора, већ од слушања.
Хајдегерово схватање слушања може се подијелити кроз неколико кључних цјелина:
1. Слушање претходи говору
За Хајдегера, говор и језик нису алати које човјек користи да би пренио информације. Језик је „кућа бића”, а човјек у њему станује.
- Примордијално слушање: Да бисмо уопште могли нешто да кажемо, ми морамо прво бити способни да чујемо оно што нам језик и биће саопштавају.
- Одговор на зaхтјев: Наш говор је увијек одговор (њем. Antworten) на оно што смо претходно чули. У том смислу, Хајдегер каже: „Само онај ко већ разумије, може да слуша”.
2. Слушање у дјелу Биће и вријеме (егзистенцијална димензија)
У свом главном дјелу Биће и вријеме (1927), Хајдегер слушање поставља као саставни дио дискурса (Rede).
- Чујемо значење, не звукове: Хајдегер наглашава феноменолошку чињеницу да ми никада не чујемо „чисте тонове” или „сирове акустичне шумове”, па да им тек онда придајемо значење. Напротив, ми одмах чујемо шкрипање врата, шум мотора аутомбила или глас пријатеља. Ми увијек већ чујемо свијет који има неко значење.
- Ослушкивање (Horchen): Када неко „не чује добро”, то за Хајдегера често значи да тај заправо не разумије. Слушање конституише нашу отвореност према другима и омогућава заједничко постојање (њем. Mitsein).
3. Гласовна повезаност: Слушање и припадност
Хајдегер користи специфичну етимологију њемачког језика како би дубље повезао феномен слушања са човјековим положајем у свијету:
- Ријеч Hören значи слушати/чути.
- Из ње излази ријеч Gehorchen, што значи покоравати се или бити послушан.
- Коначно, ријеч Zugehörigkeit означава припадност.
За Хајдегера, истински припадати свијету и бићу значи бити у стању „сталне послушности” према оном што нам се кроз постојање открива, односно бити пажљив слушалац.
4. Слушање језика и тишине (Позна философија)
У својој позној фази, Хајдегер се окреће поезији (нарочито Хелдерлину) и мишљењу које више није агресивно и прорачунато.
- Слушање језика: Хајдегер истиче да ми не треба да господаримо језиком, већ да „слушамо према језику” (њем. auf die Sprache hören).
- Језик тишине: Да би се чуо глас бића, потребно је утишати буку свакодневне брбљарије (њем. Gerede) и техничког свијета. Истинско слушање захтјева тишину (њем. Schweigen). Тек у тишини, кроз став „препуштености” (Gelassenheit), човјек престаје да намеће своје сигурности и постаје способан да заиста чује скривене истине постојања.
Укратко, за Хајдегера је човјек суштински биће које слуша. Слушање је чин понизности пред истином бића, којим се превазилази егоцентрични поглед на свијет.