Дијалози

Просвјећени национализам: између националне самосвијести и универзалних вриједности

Драган Ћузулан

Национализам је један од оних појмова који су током модерне историје добили различита, често супротстављена значења. За једне је представљао израз права народа на слободу, самоопредјељење и очување културног идентитета, док је за друге постао симбол политичке искључивости, нетрпељивости и идеолошког затварања. Између ова два искуства налази се питање које је и данас актуелно: да ли је могуће изградити националну свијест која ће истовремено бити укоријењена у сопственој традицији и отворена према универзалним вриједностима?

Управо ту могућност означавамо појмом просвјећеног национализма. Он не подразумијева одрицање од националног идентитета ради прихватања универзалних начела, нити уздизање националне посебности изнад других народа и култура. Његова суштина је у способности да се сопствена културна и историјска посебност разумије као посебан допринос заједничком човјечанском искуству.

Данас се национални идентитет често посматра кроз политичке подјеле и дневне идеолошке сукобе. При томе постоји и значајан степен деградације самог појма националног, до које долази његовом учесталом идеолошком злоупотребом. Национална припадност у том случају постаје средство политичког позиционирања, страначке мобилизације и стицања јавног легитимитета, док њена дубља културна, историјска и духовна значења остају потиснута.

Када национално постане средство идеолошког присвајања, оно престаје да буде заједнички простор културног припадања и постаје предмет политичког надметања.

Посебност народа и универзалност човјечанства

У европској философској традицији питање односа националног и универзалног посебно је важно у мисли Јохана Готфрида Хердера. Насупрот представама о једнообразном историјском развоју човјечанства, Хердер је наглашавао језичку, културну и историјску посебност народа. Човјечанство се не остварује упркос различитости култура, него управо кроз њу. Слично питање, али из другачијег философског и политичког угла, поставља Ернест Ренан у предавању „Шта је нација?“ из 1882. године. Нацију не одређује искључиво заједничко поријекло, језик или територија, већ и историјско памћење и воља за заједничким животом. Његово разматрање посебно је важно јер националну заједницу не своди на биолошку или непромјенљиву категорију, него је разумије као историјску и духовну заједницу.

Између ових полазишта може се препознати једна важна претпоставка просвјећеног национализма: национална посебност није супротност универзалности. Напротив, она је један од начина на који се универзалне вриједности остварују у конкретном историјском искуству. Проблем настаје онда када се универзализам претвори у захтјев за културном једнообразношћу, али и онда када национална посебност постане основа за порицање других. Просвјећена национална свијест одбацује оба искушења. Она не пристаје на губитак сопственог идентитета, али не сматра да се његова вриједност доказује умањивањем туђег.

Просвјетитељство и национално ослобођење

У српском историјском искуству однос просвјетитељства и националне слободе има посебно значење. Доситеј Обрадовић и Карађорђе могу се посматрати као симболичке личности два процеса који су обиљежили настанак модерне српске државе и културе. Доситеј представља образовање, слободу разума, критичко мишљење и настојање да се друштво ослободи незнања. Карађорђе представља политичку слободу, национално достојанство и историјску одлучност једног народа да преузме одговорност за сопствену будућност. Њихове историјске улоге су различите, али се могу разумјети као два међусобно повезана услова националног препорода. Слобода без образовања остаје недовршена, као што образовање без свијести о сопственој историјској и културној припадности може постати облик отуђења.

У том контексту су у новијем времену вриједна пажње разматрања Мила Ломпара о српском културном обрасцу, нарочито његово указивање на значај односа Доситеја и Карађорђа. Његова критика духа самопорицања отвара питање границе између оправдане самокритике и одрицања од сопственог културног становишта. Та разлика је важна за свако просвјећено национално становиште. Самокритика није слабост националне свијести, него један од услова њене зрелости. Народ који није способан да критички сагледа сопствену прошлост не може је ни истински разумјети. При томе, сматра он, критика не смије постати идеолошки образац у којем се сопствено историјско постојање посматра као трајни проблем или кривица. Зато је потребно истовремено одбацити и некритичку идеализацију прошлости и некритичко одрицање од ње.

Просвјећени национализам, према томе, није национализам који се одриче националног становишта да би постао прихватљив другима. То је национална свијест која је достигла довољну зрелост да сопствену посебност не мора доказивати негацијом других, него је потврђује знањем, културом, стваралаштвом и одговорношћу.

Традиција као живо насљеђе

Просвјећени национализам не може се заснивати само на историјском памћењу, нити на митологизацији прошлости. Он подразумијева и способност да се традиција разумије као живи, стваралачки процес који се преноси кроз генерације. У српском случају то значи да светосавље, косовско предање, језик, књижевност, православна духовност и историјско искуство не могу бити сведени на симболе националне припадности. Њихова вриједност налази се у духовним, етичким и културним значењима која су обликовала српску историјску самосвијест.

Светосавска традиција, на примјер, не исцрпљује се у историјској чињеници оснивања самосталне црквене организације. Она представља и одређени однос према образовању, духовном животу, заједници и одговорности личности. Исто тако, косовско предање није само историјско сјећање на један догађај, него и сложен културни хоризонт у којем се преплићу слобода, жртва, вјерност и избор.

Међутим, традиција остаје жива само ако је способна да одговори на питања новог времена. Њено очување не подразумијева одбијање модерности, него способност да се модерност разумије из сопственог културног искуства. Управо ту се отвара простор да се просвјећени национализам не редукује на прошлост која нас чува од будућности. Он управо прошлост чини стваралачким извором будућности.

Национализам и одговорност према заједници

У савременом друштву национални идентитет често се своди на политичку припадност, симболе и повремене облике колективне мобилизације. Међутим, национална свијест која се не потврђује у културном, образовном и институционалном животу остаје на нивоу декларације и идеолошког фолклора. Просвјећени национализам зато мора имати и своју практичну димензију. Он подразумијева одговорност за образовни систем, научни развој, културне установе, језик, породицу, економску одрживост и услове за достојанствен живот. Он подразумијева и развијену демократску културу: способност прихватања различитих мишљења, јавног дијалога и критике политичких представника. Национални интерес не може се поистовјетити са интересом било које политичке организације, нити се патриотизам може мјерити степеном подршке одређеној власти.

Посебно је важно да национална свијест не постане средство политичке манипулације. Када се национални идентитет користи за прикривање институционалне неодговорности, корупције, образовног назадовања или друштвене неправде, он престаје да буде стваралачки принцип заједнице и постаје инструмент њене политичке употребе. Љубав према сопственом народу не доказује се само спремношћу да се бране његови симболи, него и спремношћу да се преузме одговорност за његов стварни живот.

Од националне самосвијести до културе будућности

Најзад, просвјећени национализам не треба посматрати као завршену идеолошку формулу, него као захтјев за сталним културним и духовним сазријевањем. Он подразумијева да народ има право на сопствено становиште, али и обавезу да то становиште непрестано преиспитује, развија и обогаћује. Национална посебност не мора бити затворена да би била постојана. Она може бити отворена према другим народима, културама и цивилизацијским искуствима, а да притом не изгуби сопствени идентитет. Напротив, управо онај ко има развијену свијест о сопственом насљеђу може равноправно учествовати у културном дијалогу.

Зато би просвјећени национализам требало разумјети као јединство националног достојанства, критичког разума, културног континуитета и моралне одговорности. Његов циљ није стварање затворене заједнице која се непрестано брани од свијета. Он је управо образовање заједнице која је способна да у свијету препозна своје мјесто и допринос. Јер, национална култура не траје само зато што чува оно што је наслиједила. У ширем смислу она траје зато што свакој новој генерацији омогућава да то насљеђе разумије, преиспита и настави.

Истинска мјера националне самосвијести није у томе колико смо спремни да говоримо о сопственој посебности, него колико смо способни да је потврдимо знањем, стваралаштвом и одговорношћу.