Поводом изложбе слика и књиге Владике Максима „Лица иза ријечи – Читање свјетских писаца бојом“
У савременој српској култури ријетке су књиге које се опиру уобичајеној жанровској класификацији. Монографија Владике Максима Лица иза ријечи – Читање свјетских писаца бојом једно је од таквих дјела. Ову необичну књигу и њену промоцију за јавност је пратила изложба портрета свјетских писаца у Музеју Републике Српске. Међутим, она није каталог у класичном смислу, нити збирка есеја о писцима. Њена суштина је у покушају да успостави дијалог између књижевности, сликарства и духовног искуства. То је књига о читању које прелази границе језика и наставља се у боји.
Основна оригиналност књиге лежи у томе што портрет овдје није илустрација књижевног дјела. Владика Максим не настоји да реконструише пуки физички изглед писца, већ да у боји, свјетлости, композицији и симболичким елементима изрази оно што препознаје као унутрашње тежиште његовог дјела и личности. Сликарство тако постаје средство тумачења књижевности, а портрет – херменеутички чин.
Сам аутор овај поступак назива „обрнутим преводом“ – кретањем од ријечи назад ка лицу, од реченице ка боји. Портрети Кавафија, Камија, Пруста, Џубрана, Његоша, Андрића, Дучића, Црњанског и других писаца зато нису покушај да се каже ко су они „заиста били“, него шта су постали у ауторовом дугогодишњем читалачком искуству. Један писац водио је другом, једна књига отварала нову, а слика је постепено постала наставак читања.
Албер Ками — између светлости и апсурда, акрил на платну кашираном на панелу, 2026.
Ту се налази и кључ за разумијевање текстова који прате портрете. Они не препричавају биографије нити настоје да буду академске анализе. Умјесто тога, издвајају једну духовну интуицију сваког писца: Кавафијеву Итаку као будућност, Камијеву свјетлост насупрот апсурду, Симон Веј као пажњу, Пруста као памћење, Андрића као мост између свјетова, Дучића као сјећање завичаја, Његоша као трагичну и духовну вертикалу човјековог постојања, Хајдегера као погледа из хоризонта времена. Текст и слика тако не стоје у односу оригинала и коментара, већ представљају два начина приступа истом духовном искуству.
И композиција књиге потврђује такав приступ. Писци нису распоређени према националним књижевностима, епохама или стилским формацијама, него према великим егзистенцијалним темама: граду, изгнанству, завичају, сјећању, унутрашњем животу, савјести и бескрају. На тај начин различити писци ступају у необичне духовне везе, јер аутора више занимају сродности њихових искустава него историјске и националне посебности.
Због тога Лица иза ријечи не треба читати као историју свјетске књижевности. Њихов предмет није књижевност сама по себи, већ њено живљење у искуству читаоца. Велики писац овдје није само историјска личност чије се дјело тумачи, него личност која се поново појављује у сусрету са читаоцем.
Такав приступ, међутим, отвара и критичко питање његових граница. У појединим тумачењима богословски и философски хоризонт аутора постаје снажнији од самих књижевних категорија. Из угла академске историје књижевности то би могло представљати методолошки приговор. Али књига није замишљена као научна студија. Она је ближа духовном есеју и херменеутичкој медитацији, у којој аутор не претендује на коначна тумачења, већ свједочи о сопственом сусрету са писцима.
Поглед времена [Хајдегер], акрил на грундираној плочи, 2025.
„За читаоца двадесет и првог века Хајдегерово питање постаје свакодневно, а не само академско. Живимо окружени системима који управљају нашим временом, пажњом и навикама, а да их ретко доводимо у питање – оно што је он назвао Gestell, технологија као начин на који нам се сама стварност унапред открива као сировина за употребу.“
Иако је окренута свјетској књижевности, у књизи је снажно присутан и српски културни хоризонт. Његош, Дучић, Црњански, Андрић и Шантић представљени су као писци чија искуства завичаја, изгнанства, трагања и памћења превазилазе националне оквире и добијају универзални значај. Управо ту књига показује да универзално не мора значити напуштање конкретног: дубоко проживљено искуство језика, простора и памћења може постати дио ширег људског искуства.
Иво Андрић и мост на Дрини 3, акрил на грундираној плочи, 2026
Посебна вриједност књиге је и у њеном стилу. Философски, богословски и пјеснички регистар овдје нису оптерећени академским дискурсом. Кратки текстови уз портрете остављају простор читаоцу да сам успоставља везе између лица, боје и ријечи. Значење се не затвара, него отвара.
Зато Лица иза ријечи имају значај који превазилази оквир једне изложбе. Оне постављају питање односа различитих умјетности, могућности визуелне херменеутике и саме природе читања. У времену брзе потрошње слика и информација, књига подсјећа да читање није само разумијевање текста, већ сусрет са свијетом који текст отвара.
Њена највећа вриједност можда је управо у томе што нас враћа самом чину читања. Велика књижевност не мора се само тумачити другим текстом; она се може наставити у другом умјетничком језику. У Лицима иза ријечи тај језик је боја. А иза боје поново се појављује – ријеч.