Бјунг-Чул Хан и „Друштво умора“
Постоји једна врста умора коју не може отклонити ни дуг сан. Човјек може да се одмори од посла, а да ипак остане исцрпљен. Може да има слободан дан, а да не осјети слободу. Може да буде окружен људима и непрестано повезан са другима, а истовремено све више затворен у себе.
О тим парадоксима савременог живота говори њемачко-корејски филозоф Бјунг-Чул Хан у својој краткој, али изузетно занимљивој књизи „Друштво умора“.[1]
Хан полази од једноставне, али снажне тезе: друштво се промијенило. Некадашње дисциплинарно друштво почивало је на забрани, наредби и спољашњем ауторитету. Његова максима је била: „Мораш.“ Он је нпр. у протестантској етици подразумијевао испуњавање дужности и обавезе.
Савремено друштво, међутим, све више говори: „Можеш.“[2] На први поглед то је велики напредак, каже Хан. Човјек је слободнији и нема више толико спољашњих забрана. Отворене су бројне могућности. Можемо да промијенимо посао, да путујемо, учимо, стварамо, покренемо сопствени посао, будемо оно што желимо.
Али управо ту Хан види нови облик принуде. Ако нам је речено да можемо све, онда сваки неуспјех почиње да изгледа као наш лични неуспјех. У том тзв. отвореном друштву свако преузима личну одговорност за све, па и за несупјех. Ако нисмо успјели, можда нисмо били довољно вриједни. Ако нисмо напредовали, нисмо се довољно трудили. Ако нисмо задовољни животом, можда нисмо довољно „радили на себи“.
Тако човјек постаје сопствени надзорник. Нико више не мора да га тјера да ради. Он сам себе тјера. „Сами према себи смо насилни и сами себе израбљујемо“[3], каже Хан.
Од „мораш“ до „можеш“ и императив кретања
То је један од најзанимљивијих Ханових увида. Стари облик власти почивао је на забрани. Савремени облик власти све више почива на подстицању. Буди бољи, ради више, постигни више, учини себе успјешнијим, буди продуктиван, не губи вријеме, учи, напредуј, путуј, вјежбај, изгради свој бренд, покажи свој живот.
Погледајмо само једну очигледну појаву: колико данас више људи путује. То није само посљедица већег стандарда, нити се може објаснити затварањем током епидемије корона вируса, након којег је природно дошло до ослобађања потиснуте потребе за кретањем. Путовање је постало много више од одмора и промјене мјеста. Оно је постало готово обавезни облик савременог живота. Човјек данас не путује само да би негдје стигао. Он путује да би имао доживљај. А затим тај доживљај фотографише, снима, објављује и дијели. Путовање тако постаје још један облик производње садржаја и презентације сопственог живота. Кретање је постало замјена за тражење, а промјена мјеста замјена за промјену човјека. Али, иако савремени човјек путује више него икада, он ипак не налази нужно више мира. Он је освојио огроман простор, али још није одговорио на питање: куда заправо иде?
Будући да је човјеку непрестано доступно још нешто што може да уради, граница више није постављена споља. Она се помјера изнутра. И зато је савремени човјек истовремено и онај који експлоатише и онај који је експлоатисан. Он сам себе приморава да буде продуктивнији.
Када слобода постане притисак/морање
У томе лежи велики парадокс нашег времена, сматра Хан. Човјек никада није имао толико могућности, а истовремено никада није било толико снажног осјећаја да нешто пропушта. Друштвене мреже тај осјећај додатно појачавају. Док гледамо друге, чини нам се да сви негдје путују, нешто стварају, напредују, зарађују, читају, вјежбају, друже се и живе „пуним“ животом.
Наш живот, у поређењу са непрестано уређеним животима других, лако нам изгледа недовољан. Тако настаје човјек који не може једноставно да буде. Он мора да буде нешто. И мора то да покаже.
Хан каже да „та слобода (…) није еманципујућа и ослобађајућа.“[4] Напротив, она нас заробљава.
Интернет који никада не спава
Овдје Ханова анализа постаје посебно важна за разумијевање дигиталног доба. Телефон је постао продужетак нашег присуства у свијету. Радно вријеме се завршава, али посао не мора. Разговор се завршава, али поруке стижу. Вијест је објављена, али већ стиже сљедећа. Човјек прочита један текст, а испод њега већ чекају десетине других.
Савремени човјек није само преоптерећен информацијама. Он је преоптерећен захтјевом да на информације реагује. Све тражи нашу пажњу. Све нас позива да кликнемо. Све нас подсјећа да нешто још постоји. Ханова мисао не односи се на пуку спорост, већ на губитак унутрашњег простора у којем човјек може да застане, промисли и одлучи хоће ли уопште реаговати. Човјек који мора непрестано да одговара на нове захтјеве постепено губи способност да сам одређује када ће и на шта реаговати. Способност да не реагујемо одмах представља за њега један облик слободе.
Умор од сталне активности
Зато Ханов „умор“ није само физички умор. То је умор човјека који више не зна како да престане. Он може да легне, а да настави да ради. Може да буде на одмору, а да и даље провјерава телефон. Може да буде у друштву, а да гледа у екран. Може да буде сам, а да никада не буде у тишини.
Проблем зато није само у томе што радимо превише. Проблем је што смо заборавили како да не радимо ништа. А управо је то „ништа“ некада било простор у којем су настајали мисао, разговор, машта, молитва, умјетност и самосазнање.
Крај контемплације?
Човјек који је непрестано активан све теже може да мисли дубоко. Дубока мисао тражи вријеме. Она тражи спорост, тишину и способност да се једна ствар посматра дуже од неколико секунди.
А дигитално окружење нас учи супротном: брзом преласку са једне информације на другу.
Зато Хан брани оно што савремена култура све више сматра губљењем времена: досаду, тишину, одмор и контемплацију. Човјек не мора увијек нешто производити да би његово постојање имало смисла. Понекад је најважније управо — застати.
Умор као могућност
Хан, међутим, не говори о сваком умору као о нечему негативном. Постоји умор који човјека разара, изолује и затвара у њега самог. Али постоји и другачији умор — онај који долази након истинског заједничког рада, разговора, путовања, сусрета или заједничког ћутања.
Тај умор не раздваја људе. Он их може повезати. И ту се отвара једна важна разлика: није проблем у томе што се човјек умара, него од чега се умара и чему његов напор служи.
Можемо бити уморни од нечега што је вриједно. А можемо бити исцрпљени од непрестаног кретања које никуда не води. „Самоозбиљење и самоуништење стапају се у једно“[5], наводи Хан, тако да „исцрпљен, депресиван субјект успјеха истовремено је изнуран од самога себе.“[6]
Човјек без границе
Можда је зато најдубљи проблем савременог човјека управо недостатак границе. Некада је постојало јасно вријеме рада и вријеме одмора. Данас граница постаје све нејаснија. Посао улази у кућу, телефон улази у одмор, новости улазе у тишину, реклама улази у нашу жељу, каже Хан. Друштвене мреже улазе у наше односе.
Тако човјек постепено губи простор у којем није ничија публика, потрошач, радник или корисник. Губи простор у којем је једноставно — човјек.
Повратак способности да станемо
Ханова књига није само критика савременог капитализма или дигиталне културе. Она је прије свега питање о човјеку. Шта се дешава са човјеком када више не зна да стане? Шта се дешава када сваки слободан тренутак мора бити испуњен садржајем, када тишина постане непријатна, када досада постане нешто што треба одмах уклонити, када одмор више није одмор, него само прилика да се припремимо за нову продуктивност?
Можда је зато један од најважнијих облика отпора савременом „друштву умора“ врло једноставан: повратити право на вријеме које ничему непосредно не служи. На шетњу без циља, на разговор без користи, на читање без обавезе, на тишину без потребе да је попунимо, на сусрет без телефона, на мисао која не мора одмах бити објављена, предлаже Хан.
Јер човјек није створен само да производи, постиже и показује. Човјек мора имати и вријеме у којем није ништа од тога. А можда управо у том времену, које нам савремени свијет представља као „изгубљено“, поново можемо пронаћи себе.
Духовна празнина
Иако Бјунг-Чул Хан не улази непосредно у димензију духовности, његова анализа савременог човјека посредно указује и на један дубљи проблем: духовну празнину која настаје онда када човјек изгуби чврсте изворе смисла, а своју потребу за њим покушава да задовољи производњом и потрошњом непрестаних садржаја.
Та празнина не остаје празна. Она се попуњава сликама, информацијама, забавом, виртуелним односима, дигиталним идентитетима и различитим симулацијама стварности. Човјек тако добија све више садржаја, а све мање смисла. Његов живот постаје непрекидна изложеност нечему, али све мање стварно учешће у нечему.
У том смислу, Ханово „друштво умора“ може се посматрати и као друштво духовне исцрпљености. Човјек није уморан само зато што превише ради или што је непрестано активан; он је уморан и зато што непрестано мора да производи, конзумира и обрађује садржаје који му не дају коначан одговор на питање чему све то служи. Човјек, сматра Хан, „трајно живи осјећај недостатка и кривице.“[7]
Зато симулација постаје један од начина попуњавања духовне празнине. Она човјеку пружа осјећај да је присутан, повезан, информисан и активан, али му не мора дати оно што је за живот суштинско: смисао, припадност, трансценденцију и унутрашњи мир. Јер, сматра Хан, „тај умор је и насиље јер уништава свако заједништво, сваку сличност и сваку блискост.“[8]
Ту се можда налази и граница Ханове критике. Он изузетно прецизно описује механизме који производе умор, депресивност, расијаност и губитак способности за дубоку пажњу, али питање остаје: шта може да испуни простор који остаје када човјек престане да буде машина за производњу и потрошњу?
То више није само питање психологије или друштвеног уређења. То је питање духовног смисла човјековог постојања.
[1] Bjung Čul Han, Društvo umora, Mizantrop, Zagreb, 2020.
[2] Уп. Исто, на стр. 19, поглавље „Друштво позитивности“
[3] Исто, стр. 62
[4] Исто, стр. 53
[5] Исто, стр. 54
[6] Исто, стр. 57
[7] Исто, стр. 54
[8] Исто, стр. 44