Постоје моменти када један конкретан црквени спор престане да буде само спор између једног човјека и једне институције. Тада појединачни случај постаје огледало једног много важнијег питања: гдје су границе слободе мишљења унутар Цркве?
Случај Благоја Пантелића управо због тога заслужује пажњу која превазилази његову личну ситуацију.
Пантелић је дипломирани теолог из Београда који је, према пресуди коју оспорава жалбом, коначно искључен из црквене заједнице. У свом захтјеву за изузеће митрополита бачког Иринеја Буловића из поступка по жалби, он не поставља само питање непристрасности црквеног суда. Испод правне аргументације налази се једно дубље питање: да ли критичко мишљење о поступцима црквене јерархије може само по себи бити схваћено као одрицање од Цркве?
То питање није мало. Оно задире у само разумијевање односа између слободе, послушности, истине и црквеног ауторитета.
Црква није исто што и јерархија
Једна од најосјетљивијих тачака овог спора налази се управо у опасности да се два појма изједначе: Црква и њена јерархија.
Православна Црква није административна организација у којој је јерархија власник истине, а вјерници њени поданици. Црква је, у хришћанском смислу, Тијело Христово. Јерархија у њој има своје мјесто, своју службу и свој ауторитет, али из тога не произлази да је сваки поступак неког архијереја истовремено и израз саме природе Цркве.
Управо овдје настаје једна од најважнијих разлика: може ли се неко успротивити поступку црквеног архијереја, а да се тиме не успротиви Цркви? Пантелић сматра да може. Његов захтјев посебно указује на став митрополита Иринеја да онај ко себе поставља „за судију над Црквом“ тиме одриче Цркву и Христа. Пантелић у томе препознаје управо проблем који је и сам оспоравао: поистовећивање критике поступака црквеног врха са одрицањем од саме Цркве.
Овдје се мора бити опрезан. Није свака критика добра, као што није свака критика истинита. Али из тога још не слиједи да је свака критика црквене власти — отпадништво. Ако би било тако, онда би се поставило питање: шта остаје од слободе хришћанског расуђивања?
Послушност није исто што и престанак мишљења
Православна духовност с правом наглашава послушност. Али послушност није исто што и интелектуална капитулација. Хришћанин није позван да престане да мисли како би постао послушан. Напротив, слобода је један од темељних услова хришћанског постојања. Човјек који нема слободу не може ни истински одговорити на позив Јеванђеља.
Зато се питање послушности мора поставити прецизније: коме и чему је човјек послушан?
Ако је послушност Богу, онда људски ауторитет никада не може бити апсолутан. Ако је послушност Цркви, онда се поново мора поставити питање шта подразумијевамо под Црквом. Ако Цркву поистовјетимо са тренутним ставом њених представника, онда смо дошли до једне необичне ситуације у којој се сваки приговор представнику власти може прогласити приговором самом Христу. Тада више немамо само јединство. Имамо једнообразност.
А то није исто.
Црква повјерења
Овдје се отвара још једна димензија овог питања — однос Цркве према човјеку. У једном тексту на порталу Teologija.net Милан Клисура, говорећи о савременој политичкој и црквеној стварности, користи израз „политика повјерења“ као супротност политици неповјерења. Његово полазиште није политичко него, у крајњој линији, богословско: ако желимо да разумијемо какав однос према човјеку треба да гради Црква, онда морамо почети од Христовог односа према његовим ученицима. „Више вас не називам слугама… него сам вас назвао пријатељима“, каже Христос апостолима (Јн 15, 15). Ове ријечи су важне управо зато што показују да Христов однос према ученицима није заснован на голој власти и страху, него на повјерењу. Он им не повјерава само послушање, него им повјерава и одговорност.
Тај моменат је посебно важан када говоримо о слободи мишљења у Цркви. Повјерење претпоставља слободног човјека. Човјек којем се ништа не повјерава, којем се не допушта да пита, расуђује, неслаже се и преузима одговорност за сопствене ријечи, постепено престаје бити сабрат и постаје поданик. А подаништво није исто што и црквена послушност. Послушност која се темељи на страху производи тишину; повјерење производи одговорност. Зато се питање слободе мишљења не може посматрати одвојено од питања повјерења у човјека. Ако Црква од својих чланова тражи да јој вјерују, онда и сама мора показати да вјерује човјеку довољно да му допусти да мисли, пита и чак погријеши, а да због саме чињенице неслагања не буде проглашен непријатељем.
Ту се можда налази и једна од најдубљих разлика између јединства и једнообразности. Јединство не претпоставља да сви морају мислити исто о сваком питању; оно претпоставља способност да различити људи остану заједно јер дијеле оно што је суштинско. Једнообразност, напротив, захтијева стално потврђивање истог става и свако одступање доживљава као пријетњу. Зато Црква која гради повјерење не мора да се плаши критике. Она може да каже: можеш да ми противрјечиш, али мораш да образложиш зашто; можеш да погријешиш, али имаш право да говориш; можемо да се не слажемо, а да због тога једни друге не престанемо сматрати људима и хришћанима. У том смислу, „политика повјерења“ није политички програм, него могући опис једне хришћанске културе односа према човјеку.
Може ли критика бити израз припадности?
Ово је можда најтежи дио читавог питања. Када човјек критикује институцију којој припада, он тиме не мора нужно показивати жељу да је напусти. Понекад може бити управо супротно: критика може произлазити из увјерења да институција више не поступа у складу са оним што би требало да буде.
У том смислу постоји разлика између човјека који каже: „Ова Црква ми више није потребна“ и човјека који каже: „Не могу да прихватим да се ово што се сада ради представља као израз онога чему ме Црква учи.“ То нису исте позиције. Прва може бити напуштање. Друга може бити спор унутар заједнице.
И управо је питање гдје једно престаје, а друго почиње, оно што црквени судови морају разликовати са највећом пажњом.
Зашто је питање непристрасности овдје важно?
Пантелић у свом захтјеву за изузеће не тврди само да митрополит Иринеј има другачији богословски став. Он изричито признаје његово право на тај став. Проблем, како га Пантелић формулише, настаје онда када судија прије одлуке о жалби јавно заузме став управо о питању о којем треба да одлучује.
Он се позива на два јавна наступа митрополита у којима препознаје непосредно изјашњавање о свом случају. У једном се говори о дипломираном теологу који је искључен из црквене заједнице и о његовом „духовном самоубиству“, док се у другом говори о људима који доводе у питање поступке црквеног врха као онима који се одричу Цркве и Христа.
Независно од тога како ће неко оцијенити сам Пантелићев случај, овдје се појављује принцип који је много шири од њега: судија може имати ставове; али питање је да ли је о конкретном предмету већ донио суд прије него што је саслушао жалбу. То није само правно питање. То је питање повјерења и правичности. Јер пресуда није само резултат одлучивања. Она мора бити прихватљива и као чин правде.
А шта ако је критика погрешна?
Овдје је неопходно направити још један корак. Одбрана слободе мишљења не значи одбрану сваког мишљења. Пантелић може бити у праву или не бити у праву. Може постојати богословски разлог да се његове тезе одбаце. Могу постојати и канонски разлози за оцјену његовог поступања. Али ако је тако, онда би управо то требало показати: аргументом, богословљем, канонима и образложеном одлуком.
Јер ако је неко у заблуди, најснажнији одговор на његову заблуду није забрана да говори. Најснажнији одговор је — показати зашто је у заблуди. Ту се види снага једне традиције. Слаба институција страхује од питања. Снажна институција на питање одговара.
Јединство или једнообразност?
У позадини Пантелићевог случаја налази се и једна друга тема: питање црквеног јединства. У захтјеву се наводи да је митрополит Иринеј јавно говорио о протестима и свештеницима који их подржавају у категоријама „завађања и дељења народа“ и „цепања Цркве“. Пантелић сматра да се такав став непосредно додирује са оним за шта је и сам оптужен — са критиком држања црквеног врха у односу према актуелним политичким приликама.
Овдје се отвара једно непријатно, али неопходно питање: Да ли црквено јединство подразумијева да сви чланови Цркве морају имати исти став о сваком друштвеном и политичком питању?
Ако је одговор потврдан, онда је Црква изложена опасности да своје јединство гради на политичкој или идеолошкој једнообразности. Ако је одговор негативан, онда морамо признати простор за неслагање. А простор за неслагање неизбјежно значи простор за слободно мишљење.
Црква као простор истине
Православље није настало тако што су сви престали да постављају питања. Историја Цркве је историја спорова, сабора, расправа, неслагања, тумачења и поновног промишљања. Црква је кроз своју историју морала да разликује истину од заблуде. Али та разлика није настајала простим укидањем питања. Она је настајала расправом о истини.
Зато је можда најопасније када се једна институција навикне да своју снагу доказује тиме што ће ућуткати онога ко поставља незгодно питање. Јер тада се више не брани истина. Брани се ауторитет. А то су двије различите ствари.
Случај једног човјека као питање за све
Због тога Пантелићев случај не морамо посматрати само као питање: да ли је Благоје Пантелић у праву?
Постоји важније питање: Да ли Црква може да поднесе човјека који је критички мисли, а да га због тога не мора одмах прогласити човјеком који је против Цркве?
Ако може — онда је њена слобода већа него што мислимо. Ако не може — онда се морамо запитати да ли смо појам црквеног јединства почели да мијешамо са појмом институционалне послушности. И ту се враћамо на почетно питање.
Може ли се критиковати јерархија, а остати у Цркви?
Одговор би морао бити: да — уколико критика није одрицање од Цркве, него спор око тога шта вјерујемо да Црква јесте. Јер ако човјеку одузмемо право да пита да ли је неки поступак јерархије у складу са Јеванђељем, онда смо пред собом оставили само двије могућности: да се сагласимо или да одемо. А између те двије могућности требало би да постоји и трећа.
Да останемо и да питамо.
Можда управо у томе лежи један од најтежих облика црквене одговорности: не напустити заједницу када се са њеним представницима не слажемо, али ни своју савјест подредити чињеници да су они представници власти. Јер Црква која је сигурна у Истину не би требало да се боји слободног питања. А човјек који поставља питање не мора због тога бити човјек који је изгубио Цркву.
Можда понекад управо питањем покушава да је — сачува.