На основу књиге Између Логоса и алгоритма Драгана Ћузулана:
Постоје слике које гледамо, и постоје слике које нас гледају. Разлика између њих није само у умјетничком стилу. Она је много дубља. Једна слика може бити предмет нашег погледа, нешто што посматрамо, процјењујемо и описујемо. Икона, међутим, не тражи од човјека само да је види. Она га позива да ступи у однос или заједницу. Зато икона није просто религиозна слика.
У њој дрво, боја и лик остају материјални, али постају носиоци присуства које их превазилази. Видљиво и невидљиво, материја и свјетлост, историја и есхатон не стоје раздвојени, али се ни не сливају у једно. Они се прожимају, чувајући разлику. У тој релацији се отвара један од најдубљих појмова хришћанске онтологије — перихореза.
Шта је перихореза?
Грчка ријеч περιχώρησις означава узајамно прожимање, однос у којем једно постоји у другом без губитка сопственог идентитета. У рукопису се она објашњава као „узајамно уступање мјеста“. Слика кола или плеса овдје се користи као парадигма кретања свих елемената као једног тијела у којем нико не престаје бити оно што јесте. То је важно јер перихореза није стапање. Она не неутралише разлике у неку безличну цјелиниу. Управо супротно: разлика остаје, али више није супротстављена односу. Као таква она изражава једну од најдубљих хришћанских тајни бића.
У Светој Тројици Отац, Син и Свети Дух нису три одвојена бога, али нису ни три безлична облика једне исте личности. Један Бог постоји као заједница три Личности. Отац није Син, Син није Дух, Дух није Отац — али ниједна од Личности не постоји у затворености према другима. Свети Јован Дамаскин тај однос изражава ставом да су ипостаси сједињене тако да се не мијешају, него да се прожимају једна у другој. Зато је перихореза много више од једног теолошког термина. Она представља сам начин постојања. Биће није затвореност у себе. Биће је један динамичан однос.
Грчки језик има један специфичан систем повезивања глаголског времена и средњег рода, који описује радњу која се дешава „унутар” субјекта. Таква је нпр. ријеч theosis (обожење) која изражава динамику спасења. Или израз perichoresis/περιχώρησις (узајамно прожимање Личности Тројице), који у себи садржи звук као плес или кретање. Ријеч долази од грчких ријечи peri/περι (око) и choreo/χωρέω (ићи, кретати се, садржати). Иако се често повезује са рјечју choros (плес/коло), она технички значи „узајамно уступање мјеста”. У колу се сви крећу као једно тијело, али сваки плесач остаје свој. Они се узајамно прожимају кроз ритам и покрет, али нико не губи свој идентитет. Тако је перихореза као „Божански плес”, како је ту синтагму користио Свети Максим Исповједник да би објаснио истовремено постојање двије природе, божанске и људске, у једној личности Христа. Касније је перихорезу у VIII вијеку помињао Свети Јован Дамаскин објашњавајући међусобни однос три личности у једном Богу, Светој Тројици. У том односу нема статичности, Бог није непомични објекат који само „јесте”. Бог је вјечни покрет љубави. Отац је „у” Сину, Син је „у” Духу, Дух је „у” Оцу. Они „уступају место” једни другима у потпуном самодавању. Ако бисмо то поредили са звуком, Тројица су као савршен акорд. Три различита тона која звуче истовремено. Нема мијешања тонова (не постају један исти тон), али заједно стварају један, нови, потпуни звук. Ако је језик „кућа бића”, како то каже Хајдегер, онда је перихореза граматика те куће. Перихореза је крајњи антидот (лијек, противотров) за дуализам. Дуализам раздваја дух од материје, разум од вјере, док перихореза показује да различитости могу бити потпуно сједињене без губљења своје природе. Христолошки, то значи да су у Христу божанска и људска природа у „перихорези” – оне се прожимају као топлота и гвожђе у ужареном мачу. Гвожђе остаје гвожђе, ватра остаје ватра, али су нераздвојни, како је ту алегорију помињао Свети Максим Исповједник. Звук је важан и иако је нематеријалан, ипак га осјећамо тијелом. Он је динамичан – постоји само док траје кретање (вибрација). Када кажеш „Господе, помилуј” или „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, ти заправо покушаваш да ухватиш ритам те божанске перихорезе. Молитва је твој улазак у тај „плес”. Тиме се твоје биће „уштимава” према божанском акорду.
Бог није само „онај који јесте“
Ова чињеница мијења и наше разумијевање Бога. Уколико Бога замислимо као највишу, непомичну и савршену супстанцу која постоји сама за себе, онда Бога можемо замислити као врхунски објекат метафизике. Али Бог Свете Тројице није такав Бог. У Тројици нема усамљености.
Отац је Отац зато што је у односу према Сину. Син је Син зато што је у односу према Оцу. Дух Свети није нека безлична енергија која се накнадно додаје Божијем постојању. Тројични живот је живот односа, љубави и самодавања.
У рукопису је то изражено сликом савршеног акорда: три различита тона не постају један тон, али заједно стварају један потпуни звук. Можда је то једна од најбољих слика за разумијевање перихорезе. Јединство не настаје укидањем разлике. Јединство настаје односом.
Рубљов: када је перихореза постала видљива
Ако бисмо хтјели да покажемо како се ова теолошка мисао може претворити у слику, тешко је наћи бољи примјер од иконе Свете Тројице Андреја Рубљова.
Три анђела сједе око стола. На први поглед, готово све на икони дјелује мирно. Нема драматичног покрета, нема патетичног геста, нема спољашњег догађаја. А ипак — све се креће. Поглед једног усмјерен је према другом. Други се благо приклања трећем. Руке, главе, тијела и линије композиције стварају кружно кретање које нема почетак ни крај.
Поглед посматрача зато не може да се заустави на једном лику. Он прелази са једног на други. И враћа се поново. То није круг као геометријска фигура. То је круг односа. Управо зато се може рећи да је Рубљовљева композиција „насликани звук перихорезе“.
Три Личности, један живот
Рубљов не покушава да нам покаже Бога као предмет који бисмо могли визуелно описати. Он нам показује однос. Три фигуре су намјерно сличне. То наглашава јединство природе. Али разлике међу њима нису укинуте. Оне се откривају кроз боје, положаје, симболе и међусобни однос.
Лијеви анђео, повезан са Оцем, има изнад себе кућу — Очев дом. Средњи, који се повезује са Сином, има изнад себе дрво. Његова тамноцрвена одјећа упућује на човјечанство и крв, док плави огртач означава божанство. Два прста на столу подсјећају на двије природе Христа. Десни анђео повезан је са Светим Духом; изнад њега је гора, а зелена боја његовог огртача упућује на живот и обнову.
Али симболика није сама себи циљ. Све ове линије воде према једној тачки. Према односу или заједници.
Путир у средишту
У центру стола налази се путир. И ту Рубљовљева икона постаје још дубља. Тијела лијевог и десног анђела својим контурама стварају облик велике чаше у којој се налази средњи анђео. Тако се читава композиција претвара у слику жртве. Тројица није затворена у себи. Њен живот је љубав која се даје. А у средишту те љубави налази се Христос и тајна жртве.
Овдје се показује да перихореза није нека апстрактна „кружност“ Божијег живота. Она је самодавање. Отац, Син и Дух нису три изолована центра моћи који се налазе један поред другог. Њихов живот је савршена заједница у којој нико не присваја другога. Нема доминације, нити борбе за центар. Сваки лик и њихов поглед су окренути другом. И управо зато сваки остаје личност.
Најважније мјесто на икони није насликано
Можда је најпотреснији детаљ Рубљовљеве иконе управо онај који није насликан. Предња страна стола је празна. То празно мјесто није недостатак. Оно је позив. У њему је остављено мјесто за посматрача. И ту се дешава нешто веома необично. Посматрач више није само посматрач. Он је позван за сто.
Икона зато није само позив на посматрање. Она је позив посматрачу на заједницу. То је њена најдубља тајн. Она не показује само нешто што постоји изван нас. Она отвара простор у који смо позвани. Зато празно мјесто за столом може бити схваћено као литургијски простор нашег учешћа.
Тројични круг није затворен круг. Он је отворена заједница.
Икона није прозор у прошлост
Одатле можемо разумјети и зашто православна икона није исто што и реалистични портрет. Павле Флоренски је икони приписивао онтолошки, а не само естетски карактер. Икона не покушава да исцрпи личност визуелном представом. Лице светитеља није психолошки портрет, већ присуство личности које истовремено открива и сакрива.
Зато икона не укида тајну. Она је чува. И ту се поново сусрећемо са перихорезом. У икони се видљиво и невидљиво не раздвајају, али се ни не мијешају. Материја остаје материја, али постаје носилац нечега што је превазилази.
Икона је зато мјесто у којем се присуство открива кроз оно што остаје тајна.
Обрнута перспектива
Овдје се отвара још једна важна тема. У класичној ренесансној перспективи линије слике воде према оку посматрача. Посматрач је центар. Он стоји изван слике и гледа је. Икона, међутим, производи другачији ефекат. У њој се перспектива обрће. Линије не воде само ка једној тачки у оку посматрача, већ се простор отвара према њему. Посматрач више није господар приказаног простора. Он постаје онај коме се простор обраћа.
Зато је икона супротност слици која жели да све учини потпуно видљивим. Она не каже: „Ево, видиш све.“ Она каже: „Оно што видиш није све.“ И управо ту почиње њена теолошка дубина.
Од иконе до човјека
Ако је Света Тројица образ постојања у односу, онда икона Тројице није само говор о Богу. Она је истовремено и одговор на питање: Шта значи бити човјек? Ако човјек своје постојање схвати као затвореност у себе, онда Други постаје пријетња, конкуренција или објекат. Ако је, међутим, личност однос, онда Други није граница мог постојања. Он је његова могућност.
То је суштинска разлика између личности и индивидуе. Индивидуа се може замислити као издвојена јединица. Личност постоји кроз однос. Зато хришћанска онтологија не каже да је највиши облик постојања бити сам себи довољан. Највиши облик постојања је заједница без губитка личности.
То је перихореза.
Икона као школа гледања
Можда зато икона има нешто да каже и савременом човјеку који живи у мору слика. Никада нисмо имали више слика него данас. Екрани производе непрекидну видљивост. Камере нас снимају, алгоритми препознају, фотографије се умножавају, лица постају подаци. Али никада није било очигледније да видјети нешто не значи и сусрести га.
Икона нас учи другачијем гледању. Она не тражи да њоме овладамо. Она нас учи да гледамо тако да бисмо били гледани. Зато не тражи контролу, него однос. Она не нуди потпуну прозирност, него простор присуства. Другим ријечима, иконе не претвара личност у слику. Она нас позива да у лицу препознамо тајну личности. Зато икона није остатак једног старог начина сликања.
Она је школа једног другачијег начина постојања.
Света Тројица као позив за нас
И можда се управо овдје открива најдубљи смисао Рубљовљеве иконе. У субјективостичком посматарању свијет је схваћен као скуп одвојених ствари, човјек као појединац или индивидуум, заједница као збир појединаца или мноштво, тијело као материја, дух као нешто одвојено од материје, а други као неко ко стоји насупрот мени.
Али Тројица показује други поредак. Јединство без укидања разлике и различитост без раздвајања. Личност је без усамљености, а заједница без губитка лица. То је можда најкраћа дефиниција перихорезе. Рубљов је ту дефиницију претворио у слику. Три Личности, један живот, један сто, једна чаша, један покрет љубави. И једно празно мјесто које чека човјека.
Мјесто за нас.