Помало је иронично да данас, кад је најлакше производити практично неограничене количине различитог садржаја на интернету и користити вјештачку интелигенцију за креирање томова и томова текста, постаје необично тешко саставити свега неколико реченица за које знаш да ће их прочитати људи чије мишљење необично цијениш. Интересантна је и коинциденција да упоредо са ангажманом на НОВОМ ИСТОКУ моја лична давнашња склоност ка скрибоманији већ извјестан период тавори у стању хибернације и због тога ће тема којом ћу се бавити овдје заправо бити комуницирана прилично атипичним средствима, поготово за овакав профил портала. Ријечју, кроз серију кратких текстова комбинованих са видео-записима покушаћу да разговарам са људима о феномену искључивања, или како се у модерном наративу каже „cancel culture“.
Наравно, не ради се о неком новом феномену. Интензивно се о истом говори посљедњих десетак година, примарно зато што је онлајн сфера постала доминантна и свака редукција у њој за оне који су јој изложени ствара практично тренутне посљедице, и то у врло широком обиму. Но, ако ћемо интелектуално бити поштени, јасно је да се траг искључивања може пратити практично откако постоји људско друштво. Систем изгона у древним друштвима практично је значио не само грађанску, него често и биолошку смрт изгнаника. Јасно је, дакле, да свако друштво у свако вријеме различитим методама ипак немилосрдно штити своје успостављене истине као елементе поретка који је формирало. „Ми против њих“ није, дакле, специфичан атрибут нашег времена, но данас је карактеристична необична мултипликација социјалних група и ми на неки начин умјесто једног или неколико традиционалних друштава данас имамо на стотине и стотине група повезаних по различитим критеријумима. Нисам социолог и о овоме не говорим из било каквог стручног угла, већ искључиво на основу личних искустава које сам имао у пословима којима сам се бавио. Стога, текстови и видео-обраћања која ћу имати у наредном периоду могу можда послужити људима који се овим темама баве на методолошко ваљан начин, и то првенствено као скромна емпиријска грађа.
Због хиперпродукције различитих микро-група у једном великом глобалном друштву „ми против њих“ волшебно је транспонирано у „он/а против нас“ и, да невоља буде већа, стиче се утисак да данас није изгнано неколико отпадника, него да је свако практично пред изгнанством, укључујући и оне који су најревноснији чувари групе. Иронично, овакав образац врло је сличан описима тоталитарних поредака за које се данас тврди да су побијеђени од стране демократског свијета, но парадокс је у томе да се управо ова искључивања, својеврсне модерне егзекуције врше у име демократских вриједности. Други и дубљи, свакако трагичнији парадокс је у чињеници да се стиче утисак да не само да нико неће бити поштеђен такве егзекуције, него и да је управо нејасно зашто је то само по себи толико и драматично ако смо у овој фази цивилизације као људска врста одабрали примат индивидуалног над колективним. Ријечју, ако смо већ самодостатни до мјере да свако признавање потребе за Другим представља пораз циничне идеје да ништа нема смисао и да (ми) је стога све дозвољено, поставља се питање и чему страх од искључења, било мене, било Другог којег ми ваља искључити јер, к`о бива, урушава истине поретка којем припадам.
У основи, не треба велика памет да се закључи да у оваквом механизму заправо све те групе представљају ако не фикцију а оно свакако вјештачки и врло крхки конструкт. Још болније, поставља се и питање опстојности Прогонитеља и Прогнаника јер они не успијевају да разријеше тај својеврсни мета-парадокс: не могу без искључивања, а не могу нити да се интегришу такви какви јесу. Интеграција тражи промјену и непрестани дијалог, а незгодно је што некако скоро увијек има нешто прече од дијалога.
На нама је да нађемо мрву простора у којем је он ипак могућ.