„Ваљда нема на свијету земље, у којој је нетолеранција наспрам православне вјере тако велика, као у Далмацији.” (Никодим Милаш)
Када се данас поново отвори питање црквених граница, вриједи се подсјетити да оне никада нису биле само питање административних линија и да је иза таквих намјера скоро по правилу био никада добронамјеран страни утицај. А данас, када је политика актуелног режима у Београду под директним утицајем страног фактора, уз наглашено и непримјерено мијешање у послове Цркве, отварање овог питања баца додатну сјенку сумње у крајње намјере.
Иако се питање могућег издвајања Боке которске из састава Митрополије црногорско-приморске недавно појавило у јавном простору, а у појединим медијима изнесене тврдње да се унутар Српске православне цркве разматра могућност оснивања посебне Бококоторске епархије, цијела прича је демантована из самог врха СПЦ. Из Митрополије црногорско-приморске стигла је оцјена да за такво издвајање не постоје црквени разлози, док је патријарх српски Порфирије у августу ове године изричито саопштио да оснивање Бококоторске епархије „не постоји као тема“ у СПЦ. Ипак, да тема није неутемељена показале су бројне реакције, али и конкретни састанци црквене јерархије на којима се иза очију јавности ова тема расправљала.
Према томе, иако није ријеч о томе да је Српска православна црква донијела одлуку о новој епархији, сама чињеница да је питање издвајања Боке поново дошло у јавност отвара једно много дубље питање: шта се дешава са историјским црквеним простором када се његове границе мијењају и да ли административна подјела увијек остаје само административна?
Расправа о овом питању заслужује подсјећање на његову историју. Јер, то питање није ново. На истом простору већ постоји један историјски преседан који заслужује посебну пажњу.
Када је Далмација била један православни простор
Историја православне цркве у Далмацији показује да је простор данашње Далмације, Боке которске, Дубровника, па чак и православних заједница у Истри, Пули и Пероју[1], кроз различите периоде посматран као шира духовна и црквена цјелина.
За вријеме француске управе Наполеон је 1808. установио самосталну српску епископију у Далмацији, којој су припадали и Пула, Перој и Бока которска. У Боки је као намјесник дјеловао архимандрит Герасим Зелић. Када је Аустрија 1814. поново преузела Далмацију, задржала је затечени оквир, али је истовремено настојала да православну цркву стави под снажнију државну контролу, укључујући и покушаје унијаћења.
Отпор таквој политици био је снажан. Далматински Срби нису прихватали да питање њихове вјере буде рјешавано административним средствима државне власти. Управо због тога историја Далматинске епархије у XIX вијеку није само историја једне епархије, него и историја борбе за очување црквеног идентитета и црквене самоуправе.
Године 1828. Далматинска црква дошла је под духовни надзор Карловачке митрополије, али је у великој мјери задржала самоуправни карактер. Сједиште епископа је 1841. пренесено из Шибеника у Задар.
А онда долази година која је за нашу тему пресудна.
1870: Бока и Дубровник издвојени из Далматинске епархије
Године 1870. Бока которска и Дубровник издвојени су из Далматинске епархије и образована је посебна Бококоторска епархија са сједиштем у Котору. Четири године касније, 30. марта 1874, Далматинска епархија са сједиштем у Задру и Бококоторска епархија са сједиштем у Котору ушле су у састав нове Буковинско-далматинске митрополије. Тако је један дотадашњи црквени простор подијељен. Далмација више није била једна епархија. Један њен дио — Бока са Дубровником — добио је посебну епархијску организацију.
На први поглед, то може изгледати као обична административна реорганизација. И у одређеној мјери она то и јесте била. Црква је увијек познавала промјене граница епархија, прилагођавање броју вјерника, географији, саобраћајним приликама и потребама управљања. Али историјски контекст не дозвољава да се ова промјена посматра потпуно изоловано од политике Хабзбуршке монархије.
Црквена организација као питање државне политике
Аустријска политика према православним Србима није се сводила само на питање граница епархија. У првој половини XIX вијека постојали су покушаји унијаћења, државног утицаја на црквену управу и ограничавања утицаја православних црквених средишта која нису била под непосредном контролом Беча.
Посебно је важан случај епископа Венедикта Краљевића, који је прихватио сарадњу са унијатским свештенством. Покушај довођења унијатских Русина у шибеничку богословију изазвао је жесток отпор православног народа. Краљевић је на крају напустио Далмацију.
То показује један шири принцип хабзбуршке политике: контрола православног становништва није морала увијек значити директно мијењање његове вјере; могла је значити и мијењање институционалног оквира у којем се та вјера организује.
А ту долазимо до појма који је важан и данас: фрагментација простора. Јер црквени простор није само карта епархија. Он је простор памћења, манастира, светиња, епископских сједишта, свештенства, духовних школа, породичних и племенских веза, поклоничких путева и историјске свијести једног народа. Када се тај простор подијели, не мора се одмах промијенити његов духовни идентитет. Али се мијења начин на који је тај простор институционално представљен.
Од Карловачке митрополије до Беча
Посебно је значајно оно што се догодило послије издвајања Боке и Дубровника. Далматинска и Бококоторска епархија су 1874. ушле у састав Буковинско-далматинске митрополије са сједиштем у Бечу. Тако је православна црквена организација на овом простору добила нови, сложенији институционални оквир.
То није био само црквени догађај. Био је то и дио ширег преуређења односа између Беча, Угарске, Карловачке митрополије и православних народа у Монархији. Такав разбој догађаја је јасно потврдио да су црквене границе у Хабзбуршкој монархији биле прворазредан предмет државне политике. Другим ријечима, административна карта цркве није увијек била само црквена ствар.
Зашто је ова историја важна данас?
Управо зато што се данас поново појавило питање Боке. Разлика је, наравно, огромна. Данашња Српска православна црква није Хабзбуршка монархија, а савремено црквено устројство не може се аутоматски поредити са политиком Аустрије и Аустроугарске. Зато би било историјски неодговорно тврдити да је свака савремена промјена епархијских граница наставак аустроугарске политике. Али је сасвим легитимно поставити питање да ли је могуће да промјена црквених граница, чак и када се образлаже практичним и административним разлозима, временом произведе дубље посљедице по осјећај историјског јединства једног црквеног простора? И коме иде у прилог таква политика? Православним Србима на овом простору засигурно не.
Иако су се околности промијениле, спољни утицаји на овај простор се задржао. Посебно у контексту стварања нових држава на простору бивше заједничке државе Југославије које су раздијелиле српски народ и чињенице да је СПЦ остала једини интегративни фактор српског народа на том простору. Зато је то је питање које превазилази Боку. Јер ако је једном простор подијељен, сљедеће генерације ту подјелу могу почети доживљавати као нешто природно и одувијек постојеће. Административна граница временом може постати историјска граница. А историјска граница може постати граница памћења.
Бока и Дубровник као историјска веза
Посебно је занимљиво што је историјска Бококоторска епархија обухватала не само Боку него и Дубровник. Дакле, 1870. није створена само „епархија Боке“. Направљена је специфична црквена цјелина која је повезивала Боку и Дубровник, док је Далмација остала друга епархија.
Та чињеница сама по себи показује колико су црквене границе понекад биле производ политичких и административних околности, а не једноставно одраз природних географских цјелина. И ту се појављује једна готово парадоксална историјска ситуација. Бока је једном била издвојена из Далмације заједно са Дубровником. Данас се поново говори о могућности издвајања Боке, али сада из једног другог црквеног организма — Митрополије црногорско-приморске.
Историјске околности нису исте. Али је питање исто: шта добијамо, а шта губимо промјеном једне црквене границе?
Између административне логике и историјског памћења
У цркви постоји легитимна потреба за добром организацијом. Епархије се могу оснивати, мијењати и прилагођавати стварним потребама вјерног народа. Али црква није државна администрација. Она не управља само територијом.Она чува памћење. Зато свака промјена епархијских граница има и једно друго, дубље питање: какав историјски простор желимо да оставимо онима који долазе послије нас?
У случају Боке то питање има посебну тежину. Бока которска није само географска област. Она је један од најстаријих и најважнијих простора српског православног присуства на Јадрану. Њене светиње, манастири, братства, црквене општине и духовна традиција повезане су са ширим простором Старе Црне Горе, Херцеговине и Далмације. Зато се њена црквена организација не може посматрати искључиво као питање административне ефикасности.
Историја Далматинске и Бококоторске епархије показује да границе које се данас чине саморазумивим често имају своју историју, а понекад и своју политику.
Не треба понављати туђу историју, али је треба памтити
Можда је управо то најважнија поука аустријског и аустроугарског искуства. Не треба сваку савремену одлуку тумачити као директан наставак хабзбуршке политике. Али не треба ни заборавити да је у историји српског народа на простору Далмације црквена организација више пута била повезана са питањем политичке контроле над простором.
Зато је потребно разликовати двије ствари. Једно је административна промјена граница. Друго је фрагментација историјске свијести о једном простору. Прва може бити корисна и оправдана. Друга може бити опасна. И управо због тога данашњу расправу о Боки не би требало водити само на питању да ли је потребно основати нову епархију. Много је дубље и важније питање како промјена црквене организације утиче на историјско јединство српског православног простора.
Јер историја нас учи да оно што једна генерација види као административну линију, друга може прихватити као природну границу, а трећа као границу која је одувијек постојала. А то је већ много више од администрације. То је питање памћења. И питање насљеђа.
[1] Иако данас мање познато, Перој је био једно од најважнијих српских православних насеља у Истри. У Пероју су се у XVII вијеку населиле православне породице, најчешће се наводе досељеници из Црне Горе и околних крајева, које су Млечани населили на том простору. До данас је сачувана црква Светог Спиридона, а перојска православна заједница представља један од ријетких континуитета српског православног присуства у Истри.