Након нових информација у медијима у којима се најављује политички удар на митролопита Јоаникија, крајње је вријеме да се унутар Српске православне цркве неке ствари отворено кажу и рашчисте. Питање које се данас поставља пред Српску православну цркву није само шта се дешава са митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем. Много је важније питање шта се дешава са слободом Цркве онда када црквене процедуре почну да се поклапају са интересима политичке власти.
Управо зато најновије најаве о формирању комисије која би требало да испитује функционисање и пословање Митрополије црногорско-приморске не треба посматрати као изоловани случај. Оне долазе након смјене митрополита Јустина. А случај Јустина је показао нешто што више није могуће једноставно занемарити. С једне стране је формално црквено образложење, а са друге стварни политички контекст једног поступка.
Јустин као преседан
Митрополит Јустин није постао проблем за црквену власт зато што је одједном престао да буде архијереј који управља епархијом. Његов случај постао је политички осјетљив онда када је јавно отворио врата храмова студентима и када је проговорио о полицијском насиљу. Послије тога је услиједила контрола његовог рада, а затим суспензија.
Формално образложење било је везано за материјално-финансијско пословање. Али управо тај редослијед догађаја отворио је питање које је много шире од једног финансијског предмета: да ли је црквена процедура била повод или средство? То питање није нестало суспензијом митрополита Јустина. Напротив, сада се враћа у случају митрополита Јоаникија.
Јоаникије као нови тест
Митрополит Јоаникије се нашао у посебно осјетљивој позицији јер је, за разлику од оних који су прихватили да политичка власт има неку врсту неформалног права да говори у име Цркве, више пута инсистирао на граници између државне и црквене власти. Та граница није питање једног човјека. Она је питање достојанства Цркве.
Када политичар говори о црквеним питањима као да има право да одређује шта је исправан црквени став, онда проблем није само у политичару. Проблем настаје онога тренутка када Црква на то пристане. Зато је важно што је Митрополија црногорско-приморска јавно реаговала на покушаје да се политичким језиком тумаче њени унутрашњи односи и црквена питања. У једном од својих саопштења она је изричито поручила да непозвано мијешање политичара у црквена питања не доноси добро ни држави ни Цркви.
То је, у суштини, питање црквене слободе.
Зашто сада?
Зато се најављена комисија не може посматрати само као технички догађај. Она долази у тренутку када је митрополит Јоаникије већ показао да није спреман да прихвати политичку арбитражу над Црквом. Посебно је значајно његово одбијање да повуче потпис са писма шесторице епископа који су подржали студенте и грађане који су протестовали у Србији. Према доступним наводима, на епископе је вршен притисак да се од писма дистанцирају, али Јоаникије то није учинио.
У том контексту финансијска контрола више није само питање финансијске контроле. Она постаје дио ширег питања које захтјева одговор: шта се дешава са архијерејем који не прихвата да политичка власт буде неформални ауторитет изнад црквеног ауторитета?
Црква и држава нису исто
Овдје треба бити врло прецизан. Одбрана Цркве од политичког утицаја не значи да Црква треба да буде изнад сваке контроле, нити да епископи не одговарају за управљање епархијама. Али постоји суштинска разлика између црквене одговорности и политичке дисциплине.
Црква има право да контролише сопствено пословање. Политичка власт нема право да одређује ко је у Цркви „подобан“. Ако се та граница избрише, онда црквена процедура више није само процедура. Она постаје средство дисциплиновања. И управо је из овог разлога значајан случај Јустина. Јер након њега више није довољно рећи: „То је била само финансијска контрола.“ Питање је зашто је контрола дошла баш тада и шта јој је претходило.
Очигледно је да је повод била његова подршка студентима због које је постао политички непожељан.
Између Јоаникија и Методија
У овом контексту занимљив је и однос према епископу Методију. Док је Митрополија црногорско-приморска одговорила предсједнику Србије упозорењем да се не мијеша у црквена питања, из Епархије будимљанско-никшићке стизале су ријечи захвалности Вучићу и позитивно тумачење његове улоге у односу према Цркви.
Ту се више не ради само о различитим личним стиловима. Ријеч је о двије различите концепције односа Цркве и државе. Једна полази од тога да држава треба да поштује аутономију Цркве. Друга прихватаа политичка власт може бити тумач и заштитник црквених интереса. И зато је за Цркву опасно ако се црквени архијереји почну дијелити на „лојалне“ и „нелојалне“ према политичкој власти.
Проблем се додатно усложњава због чињенице да је Црна Гора засебна држава и питање је како ће реаговати њени државни органи уколико крене отворени удар на Јоаникија. Као што је питање и реакција свештенства у Црној Гори који у огромној већини подржавају Јоаникија.
Послије Јустина више ништа није само процедура
Највећа грешка била би да се случај Јоаникија посматра као изоловани административни предмет. Јер када једном видимо да је црквена процедура већ била праћена политички веома осјетљивим посљедицама у случају другог архијереја, онда сваки нови сличан поступак заслужује много већу јавну пажњу.
Не зато што је свака контрола прогон. Него зато што контрола може постати прогон онда када се институционални механизам користи селективно, са политичким циљем. То је суштина проблема. И управо зато Јоаникијев случај треба посматрати са много више пажње него што би то захтијевала једна обична финансијска контрола. Овдје се не провјерава само пословање једне митрополије. Провјерава се питање може ли епископ бити слободан пред политичком влашћу, а да због те слободе не постане предмет црквене репресије?
Црква која се плаши слободног епископа
У коначном, ово није прича само о Јоаникију. Није чак ни прича само о Вучићу, иако је очигледна његова болесна потреба да све контролише. Ово је прича о томе шта се дешава са једном институцијом када се навикне да политичку моћ доживљава као нешто чему се треба прилагођавати. Јер власт се мијења, предсједници долазе и одлазе, а политички центри моћи се помјерају. А Црква остаје. Зато је највећа опасност за Цркву онда када почне да мјери сопствену унутрашњу слободу према тренутној политичкој снази.
Митрополит Јоаникије зато данас није важан само као митрополит црногорско-приморски. Његов случај може постати питање принципа. Може ли Српска православна црква имати епископа који није против државе, али није ни под државом? Ако је одговор на то питање „не“, онда проблем није у једном епископу. Проблем је много дубљи.
Јер Црква која не може да поднесе слободног епископа постепено престаје да буде слободна Црква.