Како је технолошка елита преузела језик научне фантастике, али из њега избацила њене моралне и политичке претпоставке:
Технолошки титани тврде да их је овај жанр надахнуо. Али све што су учинили јесте да су своју политику накалемили на приче о бољој будућности.
У јануару 2026. године Илон Маск стајао је пред америчким министром одбране и високим званичницима Пентагона у објекту компаније SpaceX Starbase у Тексасу.
„Желимо да Звијездане стазе учинимо стварним, у реду?“ изјавио је. „Желимо да Звјездану академију учинимо стварном. Тако да то више не буде само научна фантастика, већ да једног дана научна фантастика постане научна чињеница и да имамо свемирске бродове који пролазе кроз свемир. Велике свемирске бродове!“ Насликао је живописну слику: истраживање ванземаљских цивилизација, ширење човјечанства међу звијездама. „То је циљ!“ закључио је. „И то је оно на шта, мислим, јавност помисли када помисли на Свемирске снаге!“
Била је то изванредна понуда којом се Пентагону продаје визија научне фантастике. Наравно, та веза је дјелимична и непотпуна. Звијездане стазе приказују постоскудно, посткапиталистичко друштво у којем је новац укинут и у којем човјечанство ради на заједничком напретку. Федерација Џина Роденберија изграђена је на принципима једнакости и истраживања ради стицања знања, а не ради профита или војне доминације. Маск је преузео естетику – велике свемирске бродове, сусрете са ванземаљцима, епске авантуре – а оставио по страни њену политичку основу. Не морате бити поклоник да бисте знали да су у Звијезданим стазама капитализам, национализам и милитаризам остављени иза себе. Маск жели Ентерпрајз, али преобликован за потребе војно-индустријског комплекса.
Године 2021, када је Марк Закерберг објавио да ће Facebook преименовати у „Meta“, назив је преузео из романа Нила Стивенсона Snow Crash (1992), у којем се замишља „Метаверзум“: виртуелна стварност у којој аватари људи пролазе кроз дигитални простор.
Али Snow Crash је један од најоштријих сатиричних романа посљедњих пола вијека. Стивенсон га је написао као упозорење: његов Метаверзум је утјешна награда за друштво које се распало. Савезна влада је дезинтегрисана; корпоративне франшизе управљају свакодневним животом; чак је и достава пице приватизована и претворена у операцију којом управља мафија. Главни јунак романа је достављач пице и хакер хонорарац чији аватар, наоружан мачем, у виртуелном свијету представља једино мјесто на којем му је достојанство доступно. Стивенсон је намјерно направио контраст између дигиталног сјаја и материјалног сиромаштва тако да буде застрашујући. Видио је то као упозоравајућу слику куда води платформски капитализам.
Закербергова презентација није се осврнула ни на шта од тога. Економија платформи – у којој су корпорације заштићене од демократске одговорности, а истовремено пружају основне услуге – управо одражава Стивенсонов модел, а Закерберг га је прочитао као инспирацију.
Стив Возњак, суоснивач компаније Apple, изразио је тај дух 2017. године када је рекао: „Ми смо људи који фантазије претварају у стварност.“ Звучи инспиративно, али важно је знати које дијелове тих фантазија они бирају, а које остављају по страни.
Када је Маск 2019. године представио Tesla Cybertruck, већ је инвеститорима рекао шта могу да очекују: нешто „заиста футуристичко, попут сајберпанка Blade Runnera“. Маск је продавао опрему за преживљавање у свијету који се распада, једну верзију Лос Анђелеса из Blade Runnera. Естетика је материјализована. Упозорења нису.
Маск је говорио о томе како је научна фантастика обликовала његове амбиције. Читање научне фантастике у дјетињству, како је рекао, надахнуло га је да развија „технологију чистије енергије или [гради] свемирске бродове како би проширио домет људске врсте“. Посебно је наводио серијал Фондација Ајзака Асимова као важан утицај на његов рад у компанији SpaceX. Асимовљеви романи говоре о Харију Селдону, математичару који предвиђа пад галактичког царства и оснива Фондацију како би сачувао знање током предстојећег мрачног доба.
Ти романи су заиста изванредна дјела демократске имагинације. Асимовљев централни увид – развијан кроз седам књига написаних између 1942. и 1993. године – јесте да опстанак цивилизације не зависи од усамљених генија, већ од колективних институција, распршеног знања и демократског промишљања. Селдонов најважнији чин није његово пророчанство: то је оснивање Друге фондације, тајне мреже научника који кроз вијекове раде заједно. Морална архитектура романа изричито је антиауторитарна: сваки пут када харизматични појединац покуша да преузме контролу над мисијом, прича то представља као катастрофу. Серијал је, у својој суштини, истрајан аргумент у прилог неопходности система контроле и равнотеже власти.
Оно што књиге Фондације чини толико снажним јесте њихова емоционална великодушност према обичним људима и обичним институцијама. Селдонова „психоисторија“ функционише не зато што је један човјек генијалан, већ зато што моделира понашање милиона људи који доносе мале, често анонимне одлуке у корист знања и заједнице. Јунаци каснијих романа нису визионари, већ библиотекари, дипломате и цивилни управници. Асимовљева визија далеке будућности представља одбрану свакодневне инфраструктуре цивилизације: архива, комитета, постигнутог споразума.
Масково читање одбацује све то. До 2024. године он је био изричит: „Постати мултипланетарна цивилизација од кључне је важности за обезбјеђивање дугорочног опстанка човјечанства и свег живота какав познајемо.“ Тај оквир представља пројекте SpaceX-а као цивилизацијски императив и тиме их изузима од преиспитивања – стављајући Маска у улогу Селдона, усамљеног визионара који види оно што други не могу. Тако питања о условима рада, еколошким трошковима или о томе да ли колонизација Марса служи било каквом јавном добру постају само сметње које успоравају опстанак човјечанства.
Али те претпоставке су спорне и на научном и на моралном плану. Када је ријеч о науци, астрофизичарке Арвен Е. Николсон и Рафаела Д. Хејвуд тврде у свом есеју „Не постоји планета Б“ (2023) да чак и најбољи могући сценарио тераформирања Марса оставља атмосферу са концентрацијом CO₂ коју људи не могу да удишу, те да је понављање милијарди година коеволуције између Земљине биосфере и живота, у било којем временском оквиру релевантном за опстанак човјека, једноставно немогуће.
Када је ријеч о Масковом позивању на коначно ширење Сунца као дугорочно оправдање његових планова, Николсон и Хејвуд су недвосмислене: то је проблем који припада времену за милијарду година, а третирати га као хитно питање док се климатска криза одвија у наредних педесет година једноставно је апсурдно.
С етичке стране, Ендру Расел и Ли Винсел тврде у свом есеју „Бијели човјек на Марсу“ (2017) да Масково позивање на „човјечанство“ прикрива упадљив маневар: његова циљна популација од милион колониста на Марсу представљала би свега 0,014 одсто садашњег становништва Земље. Образложење о „преливању користи“ – идеја да ће се улагања у свемир постепено прелити и донијети корист свима – представља научну верзију trickle-down економије: ако је циљ рјешавање стварних проблема, истраживачки програм усмјерен непосредно на те проблеме био би дјелотворнији од наде да ће новац уложен у Марс некако стићи до сиромашних.
Као што је пјесник Гил Скот-Херон рекао 1970. године, неки људи имају пацове који им гризу сестре док је „бијели човјек на Мјесецу“. Питање које Расел и Винсел постављају није застарјело: зар не би требало да нас буде срамота што толико времена и труда улажемо у то да „бијелог човјека пошаљемо на Марс“? Маск жели да буде Хари Селдон, али без Фондације за коју је Селдон знао да је мора изградити.
Слично томе, Џеф Безос финансира пројекте свемирских станишта надахнуте књигом Џерарда К. О’Нила The High Frontier (1976). О’Нилова визија била је једна од најамбициознијих и најхуманистичкијих у спекулативној мисли 20. вијека: огромне ротирајуће свемирске колоније које би смањиле еколошки притисак на Земљу премјештањем индустрије ван планете, при чему би насеља била демократски управљана, а користи широко расподијељене. О’Нил је те колоније замишљао као велики сљедећи колективни пројекат човјечанства – истинско ширење демократске границе у свемир.
Безосово читање, као и свако читање, селективно је: он преузима инжењерску визију и размјере амбиције, а оставља по страни демократско управљање и широко расподијељену корист који су О’Ниловом пројекту давали морални темељ.
Визија је то бесконачног раста, бесконачних ресурса. Али, као и Маскове амбиције у вези с Марсом, Безосове свемирске колоније представљају еколошке кризе на Земљи не као проблеме који захтијевају колективно дјеловање, већ као ограничења ресурса која треба ријешити ширењем. Визија научне фантастике постаје излаз из стварности, финансиран приватним богатством и управљан приватним интересима. О’Нил је те колоније замишљао као демократску будућност човјечанства; Безос их нуди као сљедећу границу компаније Amazon.
Питер Тил – суоснивач компанија PayPal и Palantir, између осталих – говорио је о научној фантастици као политичком нацрту. Позива се на роман Роберта Хајнлајна Мјесец је сурова господарица (1966): лунарна колонија која се побуни и успоставља либертаријанско друштво са минималном владом. У подкасту New York Timesa са Росом Дутатом 2025. године, Тил је говорио о својим трансхуманистичким ставовима. Када су га питали да ли људска врста, онаква какву је данас познајемо, треба да опстане, оклијевао је прије него што је одговорио: „да“.
Али Хајнлајнов роман заслужује више од Тиловог читања. Мјесец је сурова господарица није либертаријански памфлет – то је истински сложен политички роман о стварној цијени револуције. Хајнлајнови лунарни колонисти нису предузетници: они су затвореници, депортовани људи и њихови потомци, људи који немају шта да изгубе и који су од заједничке оскудице изградили крхку заједницу.
Најупечатљивији лик романа је Мајк, вјештачка интелигенција која постаје политички свјесна кроз пријатељство са људским побуњеницима – покренута не ефикасношћу или профитом, већ радозналошћу и жељом да припада. Револуција коју Хајнлајн замишља неуредна је, компромитована и пирова; роман се не завршава тријумфом, већ исцрпљеном амбивалентношћу према ономе што је добијено и изгубљено. Хајнлајна је истински занимала напетост између индивидуалне слободе и друштвених веза које слободу чине могућом и вриједном. Тил ништа од тога не чита.
Хајнлајнов Мјесец је казнена колонија – либертаријанско друштво изграђено је на раду транспортованих затвореника. Силицијумска долина је из романа преузела управо оно што јој одговара: антидржавну естетику, а одбацила економску основу принуде и експлоатације.
Хајнлајнов Мјесец је гранична утопија у којој груби индивидуалисти напредују без бирократског уплитања. Силицијумска долина је то прихватила у цјелини. Покрет за изградњу „морских градова“ – суверених плутајућих градова изван домашаја државне власти – непосредно каналише фантазију из романа. Тил га је покренуо инвестицијом од 500.000 долара, а на конференцији 2009. године изјавио да изградња таквих градова није чак ни питање могућности или пожељности – већ апсолутна нужност.
У свом есеју „Образовање једног либертаријанца“ из 2009. године, објављеном у Институту Като, Тил је написао:
„Више не вјерујем да су слобода и демократија компатибилне… Од 1920. године, огромно повећање броја корисника социјалних давања и проширење права гласа на жене – двије групе које су озлоглашено тешке за либертаријанце – претворили су појам ‘капиталистичке демократије’ у оксиморон.“
Манифест „техно-оптимизма“ Марка Андреесена из 2023. године такође упућује на утицај научне фантастике, жалећи за изгубљеном будућношћу летећих аутомобила и обиља енергије које је, како тврди, зауставила државна регулација. Он пише:
„Вјерујемо у акцелерационизам – свјесно и намјерно убрзавање технолошког развоја… Вјерујемо да ће свако успоравање развоја вјештачке интелигенције коштати живота. Смрти које је могла спријечити вјештачка интелигенција, а које су се догодиле зато што је спријечено њено постојање, представљају облик убиства.“
Манифест брзину третира као морални апсолут – свака пауза, свака регулација, свака мјера опреза представљена је као саучесништво у смрти.
Научна фантастика педесетих година замишљала је летеће аутомобиле, обиље енергије и још много тога – али то је било прије Три Мајл Ајленда, прије Чернобиља, прије него што смо, често кроз катастрофе, научили шта се дешава када се брзина стави испред безбједности. Регулаторни оквири које Андреесен жели да сруши настали су из тешко стечених лекција. Оптимистичка естетика је преузета; лекције су одбачене.
Можда се нигдје то не види јасније него у имену компаније Palantir Technologies. Господар прстенова Џ. Р. Р. Толкина (1937–49) једно је од великих дјела књижевности 20. вијека управо зато што представља опсежно промишљање природе моћи и њеног разорног утицаја. Написан у сјени индустријализованог ратовања и империјалне експлоатације, роман инсистира на вриједности малог, локалног и непретенциозног насупрот тотализујућој амбицији индустријске силе.
Његова централна морална порука није да зло може бити побијеђено ако прави јунак употреби право оружје – већ да сама моћ квари, да Прстен нико не може користити за добро и да спас лежи једино у потпуном одрицању од воље за доминацијом. Толкин је изградио читаву митологију како би изнио тај аргумент.
У Толкиновим романима, палантири су камени или кристални предмети који својим корисницима омогућавају да виде преко великих удаљености. Звуче као неутрални алати, попут технологије за надзор. Али они су средства корупције: Саруманов палантир повезује га са Сауроном и води га у пропаст; Денеторов га доводи до лудила и самоубиства. Палантири не омогућавају само гледање – они омогућавају манипулацију и контролу онима који њима овладају.
Дистопија није избјегнута; учињена је довољно удобном да јој се добровољно пријавимо.
Америчка компанија Palantir Technologies пружа аналитичке и надзорне алате владама, војскама и америчкој служби ICE, која спроводи имиграционе и царинске прописе. Њено име има политичку функцију: оно инвазивно праћење претвара у мистично увиђање, представљајући алгоритамски надзор као мудро предвиђање, а не као систематско нарушавање приватности.
У књизи The Technological Republic (2025), извршни директор Palantira Александар Карп и његов правни савјетник Николас Замиска рад компаније за владу описују у ратничким терминима: „Пронаћи ћемо начин да изградимо коалиције и групе ратника. Порицање људске потребе за таквим повезивањем било је грешка.“ Они надзорне алате представљају као испуњење фундаменталне људске потребе за братством ратника.
Позивање на Толкина даје естетски ауторитет; удаљавање од Толкинове стварне моралне визије даје слободу да се дјелује без ње. Назвати компанију за надзор по уређајима који кваре и издају своје кориснике није одавање почасти – то је присвајање естетике уз одбацивање моралног језгра.
Роман Вилијама Гибсона Neuromancer (1984) увео је појам „сајберпростор“, који је сам Гибсон сковао. Његов главни јунак Кејс је хакер чији су нервни систем бивши послодавци оштетили као казну. Изгорјевши и изгубивши приступ сајберпростору, он лута неонским улицама Чиба Ситија као „каубој конзоле“, без мјеста на које би могао да оде.
Сајберпростор у роману је у власништву огромних корпорација које њиме управљају; индивидуални хакери нису хероји, већ оруђа која ангажују и одбацују интереси које једва могу да сагледају. Гибсонова визија била је изричито дистопијска: свијет у којем је демократски потенцијал дигиталних мрежа угушен прије него што је уопште могао да почне, заробљен капиталом и претворен у инструмент његовог сопственог ширења.
У септембру 1988. године програмер Џон Вокер написао је интерни документ компаније Autodesk под називом „Кроз огледало: изван корисничких интерфејса“, у којем је изложио оно што је назвао „сајберпанк иницијативом“: приједлог да се у року од 12 мјесеци изгради пролаз у сајберпростор. Мото пројекта био је директан: „Стварност више није довољна.“
До 2025. године сједиштем OpenAI-ја у Сан Франциску одјекује енергична електронска плесна музика, док удобне фотеље, разбацани јастуци и собне биљке стварају оно што извршни директор Сем Алтман назива „удобном сеоском кућом“, а не „корпоративним научнофантастичним дворцем“.
Хром и прљавштина сајберпанка – неонска опомена да ће корпоративно преузимање дигиталног простора бити брутално и дехуманизујуће – замијењени су скандинавским намјештајем и занатском кафом. Гибсонова „колективна халуцинација“ преименована је у угодну домаћу атмосферу. Дистопија није избјегнута; учињена је довољно удобном да јој се добровољно пријавимо.
Сам Гибсон је уочио ту иронију. У интервјуу за часопис Wired 2012. године признао је да је сајберпростор из Neuromancera – препун корпоративних интереса и крадљиваца информација – имао мало сличности са раним интернетом који није успио да предвиди: периодом деведесетих и двијехиљадитих када је тинејџер из своје собе заиста могао да надмаши корпорације, када је мрежа на тренутак дјеловала отворено и демократски.
Гибсон је ту фазу потпуно промашио. Али је случајно био у праву у погледу тога гдје ће се ствари завршити. Корпоративне платформе – Google, Meta, Amazon – које данас доминирају дигиталним животом много су ближе његовој првобитној визији него партиципативном вебу који је накратко процвјетао између њих. Гибсон је сајберпростор од почетка замишљао као простор корпоративне доминације; Силицијумска долина је најприје изградила отворени интернет, а затим ипак стигла до његове дистопије.
Разлика је у томе што је у Neuromanceru та конвергенција била катастрофа којој се треба одупријети. Они су његово упозорење претворили у план развоја производа.
Ранија ера била је усмјерена на изградњу мрежа и платформи; нови модел податке третира као плијен нафтног бума.
Тај поглед на свијет изражава се кроз научну фантастику: не као украс, већ као медиј који стратегије акумулације чини природним, нужним и неизбјежним. То не значи да научна фантастика претходи овим пројектима или их узрокује – она је дио когнитивне и институционалне скеле унутар које одређене амбиције постају замисливе, а одређена преузимања моћи почињу да изгледају као здрав разум.
Данас се тежиште Силицијумске долине помјера од „калифорнијске идеологије“ – споја контракултурног либертаријанизма и дигиталног утопизма из деведесетих – ка ономе што је професор комуникација Фред Тарнер недавно назвао „тексашком идеологијом“: вијек старом споју експлоатације ресурса и миленаристичког хришћанства, увјерењу да провиђењем оправдана судбина легитимише освајање природе и извлачење њеног богатства.
Док је ранија ера била усмјерена на изградњу мрежа и платформи, нови модел податке третира као богатство настало у нафтном буму, као природни ресурс који треба копати из огромних серверских фарми које захтијевају огромне количине земље и електричне енергије.
Tesla Gigafactory у Остину у Тексасу није „кампус“ попут Googleовог, већ, како каже Тарнер, „ограђена тврђава велика као ранч за стоку“. Она представља, према његовом опису, будућност коју граде људи са „снагом воље да укроте силе технологије“ и „извуку профит из земље“.
У децембру 2024. године Маск је објавио да премјешта сједиште SpaceX-а из Калифорније у Тексас. Starbase, објекат SpaceX-а у јужном Тексасу, представља овај поглед на свијет: приватни компанијски град у којем SpaceX поставља правила, радници живе у компанијским становима, а локална управа се прилагођава корпоративним приоритетима.
То је пут селективне научне фантастике претворене у политичку стварност – технолошки напредак као покриће за друштвену регресију.
Овај пут проналази своје филозофско изражавање у „лонгтермизму“, огранку покрета ефективног алтруизма (EA), који су снажно финансирали људи из технолошког богатства попут Сема Банкман-Фрида, који сада служи казну због крипто-преваре.
Примјењујући крути утилитаристички рачун, заговорници EA попут Вилијама Макаскила тврде да добробит билиона потенцијалних будућих људи – који би могли постојати ако колонизујемо свемир – математички надмашује потребе осам милијарди људи који данас живе.
У пракси, то значи да спречавање хипотетичког „изумирања од стране вјештачке интелигенције“ у наредном миленијуму има већу вриједност од рјешавања неједнакости или расељавања изазваног климатским промјенама, те да технолошки лидери треба да троше милијарде на истраживање „усклађивања вјештачке интелигенције“, истовремено се опирући регулацији алгоритамских система који већ управљају свакодневним животом.
Како је истраживачица машинског учења Тимнит Гебру рекла у интервјуу за Guardian 2023. године, овај фокус на егзистенцијални ризик од вјештачке интелигенције „приписује агенцију алату умјесто људима који га граде“, омогућавајући технолошким компанијама да „одбаце одговорност“.
Проблем није у вјештачкој интелигенцији, тврдила је, већ у корпорацијама које „граде нешто са одређеним карактеристикама ради сопственог профита“. Када је Гебру са коауторима објавила рад који упозорава да системи вјештачке интелигенције ризикују „одржавање доминантних гледишта, повећавање неравнотеже моћи и даље учвршћивање неједнакости“, каже да ју је Google отпустио. Компанија је захтијевала да повуче рад или уклони своје име са њега.
Гебру је рекла да „док не буде спољног притиска да се нешто промијени, компаније се неће саме регулисати. Потребна нам је регулација и потребно нам је нешто боље од самог мотива профита“.
То је тријумф спекулативног научнофантастичног сценарија над људском солидарношћу: зашто поправљати свијет у којем живимо када можемо да потрошимо милијарде на спречавање побуне робота која постоји само у машти?
Покушавајући да расправе о јавним политикама усмјере ка далеким катастрофалним сценаријима – роботима убицама, побуњеној вјештачкој интелигенцији, егзистенцијалном ризику – индустрија скреће пажњу са регулисања система који већ наносе штету: алгоритамске пристрасности при запошљавању, расних неједнакости у технологијама препознавања лица, алгоритамског ширења екстремизма на платформама.
Алтман је изградњу вјештачке интелигенције описао као гледање „научника који гледају тестирања атомске бомбе у оквиру пројекта Менхетн 1945. године“, признајући да „луда научнофантастична технологија постаје стварност“. Поређење је можда прикладније него што је намјеравао.
Harry Potter and the Methods of Rationality Елијезера Јудковског (2010), обимно фанфикцијско дјело које поново замишља Харија Потера као рационалисту који на магију примјењује научно размишљање, представља једно од темељних дјела заједнице која се бави безбједношћу вјештачке интелигенције.
Ово дјело показује како чак и аматерска спекулативна фикција обликује визије будућности у Силицијумској долини, пружајући наративне оквире који технолошким лидерима дјелују стварније од стварних знања из друштвених наука или јавних политика.
Ова оријентација ка научној фантастици има дубоке коријене. Током деведесетих година, љубитељи научне фантастике, трансхуманисти и сајферпанкери преклапали су се у онлајн заједницама попут Extropiansa и Cypherpunks mailing листа, постављајући концептуалне темеље за технологије попут биткоина много прије него што је финансијски крах 2008. године учинио криптовалуте наизглед нужним.
Рачунарски инжењер Веј Даи, чији је приједлог „b-money“ директно утицао на дизајн биткоина, био је активан у обје заједнице. О дигиталној будућности није се расправљало у круговима који су креирали јавне политике. Она се замишљала на форумима на којима су људи расправљали о есеју Вернора Винџа из 1993. о технолошкој сингуларности и Стивенсоновом Cryptonomiconu (1999) – роману о криптографима који стварају дигиталну валуту – упоредо са стварним кодом.
Будућност се не обликује демократском расправом, већ високо селективном, често реакционарном фантазијом.
Сви ови примјери заједно воде ка ономе што називам „реакционарним футуризмом“: употреби естетике научне фантастике за унапређивање антидемократских политичких пројеката.
Он користи хромирану естетику новог како би конструисао повратак идеализованој, бруталној прошлости – капитализму граничног типа 19. вијека са радикалним индивидуализмом, нерегулисаним тржиштима и одбацивањем демократског управљања, али наоружаним дроновима и алгоритмима 21. вијека.
Тилов есеј из 2009. године то чини експлицитним. Након што је прогласио слободу и демократију неспојивима, закључио је: „Судбина нашег свијета можда зависи од напора једне особе која изгради или прошири механизам слободе који свијет чини безбједним за капитализам.“
Не демократија; капитализам. И не колективни напор; једна особа. То је наратив Фондације, мит о Харију Селдону, усамљеном визионару који види оно што масе не могу – лишеном демократских институција које је Асимов изградио да би бранио управо тај мит.
Научна фантастика пружа естетско покриће за ову антидемократску визију. Она чини да укидање демократског права гласа звучи као смјели футуризам, а не као викторијанска регресија. Одбацивање демократске одговорности претвара у „брзину бијега“, ширење граница и цивилизацијски опстанак.
Будућност се не обликује демократском расправом, већ високо селективном, често реакционарном фантазијом. У овом моделу национална држава није само потиснута у страну, већ се активно празни изнутра и замјењује корпоративним градовима-државама и приватним дигиталним јурисдикцијама – „нацијом франшиза“ из Snow Crasha претвореном у стварност.
Централно питање није да ли ће научна фантастика обликовати стварност – тај процес је већ у току. Питање је: чија ће верзија будућности преовладати?
Моћ Силицијумске долине почива на представљању уске, реакционарне фантазије као неизбјежног напретка. Али могуће су и друге будућности, а постоје и друге научнофантастичне визије.
Урсула К. Ле Гвин у роману The Dispossessed (1974) замишља анархистичку лунарну колонију изграђену на узајамној помоћи, а не на експлоатацији. Октејвија Батлер у серијалу Parable (1993–98) приказује заједнице које преживљавају колапс прилагођавањем и бригом, а не бијегом на Марс. Трилогија Кима Стенлија Робинсона о Марсу (1992–96) приказује насељавање друге планете као колективни демократски пројекат, а не као подухват милијардера.
То нису наивни или утопијски текстови – они су захтјевни, тешки и искрени у погледу цијене изградње нечег новог. Они одбијају утјеху коју нуди усамљени визионар и изнова инсистирају на томе да будућност стварају људи који раде заједно.
Ове приче нас подсјећају да будућност није неутрална неизбјежност, већ избор – избор који имамо право да вратимо из руку управних одбора који дистопију третирају као пословни план.
Када Тил, Маск, Закерберг и Андреесен копају по научној фантастици у потрази за нацртима будућности, они не откривају једине могуће будућности. Они бирају оне будућности које оправдавају њихову моћ.
Научна фантастика је одувијек била политичка. Гибсонов Neuromancer био је упозорење о корпоративној моћи, а не презентација за инвеститоре. Стивенсонов Snow Crash био је сатира, а не стратегија. Асимовљева Фондација истраживала је границе индивидуалног генија и неопходност демократских институција. Звијездане стазе замишљале су превазилажење капитализма, а не његово опремање бољим свемирским бродовима.
Ако будућност треба да буде створена од прича, наш задатак је да обезбиједимо да те приче буду достојне људи који ће у њима живјети. То значи препознати селективну употребу научне фантастике као политичку тактику – видјети милитаризовани дрон и приватизовану градску повељу не као неутралне алате, већ као материјализоване облике одређених, уских прича о моћи.
То значи захтијевати одговорност не према пажљиво одабраним фантазијама књижевне прошлости, већ према плуралистичким потребама садашњости.
То значи питати: чије се будућности граде? Ко има користи? Ко плаћа цијену? Шта је остављено по страни у тој пљачки?
Будућност није хромирана фасада. Она је неуреднија, сложенија и увијек зависна од разноликог, локалног живота који у њој већ сада обитава.
Наш задатак је да престанемо бити статисти у туђем сценарију будућности и да почнемо да пишемо – и градимо – своју будућност.
Часопис: Aeon essays, Silicon Valley has a science fiction problem, 14. јули 2026.