Један недавни текст Ане Лоренс-Матерс о Ars notoria, објављен на порталу The Public Domain Review, отворио је необично занимљиву паралелу између овог средњовјековног магијског рукописа и данашње вјештачке интелигенције. На први поглед, тешко је замислити удаљеније ствари од Ars notoria, збирке ритуала, фигура, молитава и тајанствених формула, и савремених алгоритама који могу за неколико секунди написати текст, превести књигу или одговорити на питање. Ипак, између њих постоји једна дубока заједничка претпоставка: знање би могло бити доступно непосредно, без дугог пута који је до њега традиционално водио.
Од XIII вијека овај анонимни спис обећавао је својим корисницима да ће, помоћу посебних дијаграма, формула, молитви и ритуала, моћи брзо да стекну знање за које би иначе биле потребне године школовања. Овај примјер показује да жеља за пречицом до знања није производ дигиталног доба, него давнашњи човјеков сан о непосредном приступу знању, који је технологија нашег времена довела до незамисливих размјера.
Магијска пречица
Ars notoria је посебно занимљива зато што није изгледала као обична магија. Њени ритуали били су представљени као побожни, њене формуле као молитве, а њене фигуре као средства која могу посредовати у контакту са духовним силама, па чак и са самим Богом. Њена привлачност била је у обећању да се сложен и дуготрајан пут може скратити. Средњовјековном студенту биле су потребне године учења, књиге и новац. Ars notoria је нудила нешто друго: поступак којим се знање може стећи брже.
Ритуал је имао своју дисциплину. Фигуре су се посматрале одређени број пута, молитве су се понављале, а поједини поступци били су распоређени кроз одређене дане. У неким случајевима посматрање фигура и изговарање молитава били су строго прописани и понављани у одређеном редослиједу. У томе се појављује нешто што је савременом човјеку необично познато. Постојала је процедура, прописани начин употребе и очекивање резултата.
Само што је средњовјековна процедура била магијска, а данашња је алгоритамска.
Фронтиспис рукописа Ars notoria (BnF Latin 7153), из око XV вијека. Приказује анђела који током своје ноћне молитве предаје Ars notoria Соломону
Алгоритамска пречица
Када данас поставимо питање систему вјештачке интелигенције, не морамо годинама читати књиге да бисмо добили одговор, нити проћи читаву библиотеку да бисмо добили сажетак њеног садржаја. Такође, не морамо познавати језик да бисмо добили превод. Довољно је питати. За сада су ти одговори релативо коректни, али се сваки од њих мора додатно провјерити, јер алгоритам не гарантује њихову тачност. Међутим, проблем је много дубљи.
Цивилизацијска промјена је огромна, али у њој се истовремено појављује једно старо искушење: да се разлика између добијања информације и стицања знања изгуби. Јер одговор није исто што и знање, информација није исто што и разумијевање, разумијевање није исто што и мудрост.
Управо је овдје занимљива историјска лекција Ars notoria. Она показује да човјек није тек са појавом дигиталне технологије почео да сања о могућности да сложен процес стицања знања замијени непосредним приступом његовом резултату.
Тома Аквински осудио Ars notoria
Тома Аквински био је толико забринут због Ars notoria да ју је посебно именовао и осудио у својој Summa theologiae, једном од најзначајнијих дјела средњовјековне теологије. У питању 96, у оквиру расправе о сујевјерју, његов закључак био је потпуно негативан: ова „вјештина“ је и „незаконита и узалудна“. Узалудна је зато што не може испоручити оно што обећава. Још озбиљније, њени „знакови“ нису разумљиви људима као обичне ријечи и слова, нити их је послао Бог као што је то случај са светим тајнама; према Аквинском, они зато човјека могу одвести у додир са демонима.
То би могло изгледати као коначан случај за одбацивање Ars notoria. Међутим, њен број сачуваних рукописа и чињеница да је преписивана и посједована чак и у вјерским установама показују колико је била привлачна онима који су тражили бржи пут до знања. Њена привлачност није била само у обећању натприродног искуства. За неке кориснике она је била привлачна управо зато што нису могли да приуште све књиге и предавања неопходна за редовно образовање. Ars notoria је обећавала да би се оно што захтијева године рада могло постићи другим путем.
И ту историја постаје необично савремена.
Од магијске технике до духовног пута
На први поглед, у начину на који Ars notoria користи понављање, усредсређеност и прописани духовни поступак могу се уочити извјесне формалне сличности са исихастичком праксом. Али управо поређење тих двају приступа открива њихову суштинску разлику.
У исихазму постоје аскеза, молитва, пажња, тишина, понављање Исусове молитве и сабирање ума. За површног посматрача то би могло изгледати као још један прописани поступак који треба да доведе до одређеног духовног резултата. Али исихазам није техника којом човјек производи Бога, нити је молитва магијска формула. Понављање није механизам којим се обезбјеђује резултат, а благодат није производ исправно изведеног поступка. Разлика између Ars notoria и исихазма је, дакле, суштинска.
У Ars notoria постоји опасност да се духовни свијет замисли као подручје којим се може овладати правилном употребом одређеног средства. У исихазму је човјек тај који мора да се мијења.
Палама: знање као учешће, а не посједовање
За Светог Григорија Паламу, творца православног исихазма, питање није само како човјек може нешто сазнати о Богу, него како је уопште могуће познати Бога а да Бог не престане бити Бог. Његов одговор полази од разликовања Божанске суштине и Божанских енергија. Божанска суштина остаје недоступна створеном бићу, али Бог се може познати у његовим нествореним енергијама. То није знање Бога као предмета који смо интелектуално обухватили, већ стварно учешће у Божијем дејствовању и животу.
Зато је код Паламе познање Бога истовремено стварно и не-исцрпно: човјек Бога заиста познаје, али га не исцрпљује својим појмовима и не претвара у предмет којим може овладати. Савремена истраживања паламитске теологије управо наглашавају ту „партиципативну епистемологију“ — познање Бога утемељено је у заједници, а не у пуком представљању.
То је потпуно другачија логика од оне која стоји иза магијске пречице. Човјек не стиче Бога као што стиче информацију, нити постоји формула која гарантује духовни резултат. Познање Бога, дакле, није овладавање предметом, него учешће у односу. А тај однос истовремено преображава онога који познаје.
У том смислу, разлика између Ars notoria и исихазма није само разлика између магије и православне духовности. То је дубља разлика између овладавања и учешћа, између производње резултата и преображаја онога који тражи истину.
Знање које не може бити преузето
Овдје се поново враћамо вјештачкој интелигенцији. Неспорно је да она може да нам пренесе огромну количину информација. Може да повеже податке, објасни појам, реконструише аргумент, преведе текст или понуди тумачење. Али постоји врста знања која није само посједовање информације. Човјек може знати све што се може рећи о неком музичком дјелу, а да никада није научио да слуша. Или знати све дефиниције љубави, а да не зна да воли. Као што може знати мноштво теолошких исказа о Богу, а да то још није познање Бога.
Постоје ствари које се могу пренијети, али постоје и ствари у којима се мора учествовати.
Одређени одговори се могу добити, али постоје истине којима човјек мора постати способан да приступи. У томе се можда налази једна од најважнијих граница између информационог и духовног знања. Вјештачка интелигенција може нам помоћи да дођемо до информације или скратити пут до одговора, али она не може умјесто нас проћи пут којим се човјек мијења.
Од пречице до пута
Од Ars notoria до вјештачке интелигенције протеже се историја једног истог сна: да се до знања стигне пречицом. Средњовјековни човјек имао је магијску формулу, а савремени човјек има алгоритам. Иако је разлика у моћи средства огромна, жеља која стоји иза њихове употребе је изненађујуће слична: заобићи дуги пут и што брже доћи до резултата.
Ипак, исихазам нас подсјећа да није сваки пут до истине пут који треба скратити. Неке ствари захтијевају вријеме управо зато што њихов циљ није само да промијене оно што знамо, него да промијене онога који зна. Зато питање будућности није само да ли ће вјештачка интелигенција знати све више. Много је важније питање шта ће човјек учинити са знањем које му је постало доступно без пута којим се до њега некада долазило?
Тако да највећа опасност тренутног знања није у томе што ћемо знати превише. Права опасност у томе што ћемо почети да мислимо да је знати исто што и разумјети, а разумјети исто што и бити преображен оним што знамо. Ars notoria је сањала о непосредном знању. Вјештачка интелигенција тај сан претвара у технологију.
Исихазам на друге стране упозорава да човјек не може доћи до истине а да се при томе сам не промијени.
Напомене:
[1] Ана Лоренс-Матерс је професорка историје на Универзитету у Редингу. Ауторка је књига Medieval Meteorology, The True History of Merlin the Magician и The Magic Books: A History of Enchantment in 20 Medieval Manuscripts.
[2] Anne Lawrence-Mathers, „Artificial Intelligence: Ars Notoria and the Promise of Instant Knowledge“, The Public Domain Review, 29. јул 2026.