“Камен под његовим пером престаје да буде беживотна датост смрти и открива
се као логосни додир који спаја узалудност пролазног са праском неизрецивог oткровења.” (Владика Максим, Лица иза речи)
„Кад човјек преноћи у Мостару, није звук оно што га пробуди ујутро, него свјетлост.“
Понекад једна реченица учини више од цијелог описа једног краја.
Ова Андрићева реченица, наизглед једноставна, отвара један од могућих улаза у Херцеговину. Не преко њених граница, историјских датума или географских одредница, него преко једног чулног искуства: свјетлости.
Мостар се у тој реченици не препознаје најприје по Неретви, Старом мосту, камену или планинама. Препознаје се по ономе што човјека дочека када се пробуди.
По свјетлости.
А онда се дешава нешто још занимљивије. Та свјетлост престаје да буде само природна појава. Андрић је постепено преноси на људе, њихове гласове, лица, воће, воду и околни крш. У његовом „Запису о Мостару“ она постаје својеврсни принцип по којем град памтимо и препознајемо.
И ту почиње књижевна Херцеговина. Јер Херцеговина коју познајемо није само она која постоји на карти. Она постоји и у језику.
Владика Максим: Иво Андрић и мостови као метафора припадања
Простор који није само простор
Када кажемо Херцеговина, обично мислимо на географски простор. На крш, поља, ријеке, планине, винограде и градове.
Али књижевност нас учи да простор никада није само простор.
Човјек не живи само у предјелу. Он га памти, именује, описује и претвара у слику. Послије извјесног времена више није могуће сасвим раздвојити оно што је у простору затекао од онога што су му о њему рекли пјесници и писци.
Зато данас Херцеговину не гледамо само очима. Гледамо је и кроз Дучића. Чујемо је кроз Шантића. Улазимо у њене куће и махале кроз Ћоровића. Андрић нам је показује као простор путева, сусрета, раздвајања и прелаза.
И сваки од тих погледа мијења оно што мислимо да већ знамо.
Андрићева земља између
Андрићев Мостар није само један град на Неретви. Он је мјесто у којем се сусрећу различити свјетови. У њему се додирују континент и море, унутрашњост и Медитеран, историја и садашњост. Према југу се отвара пут према мору, према сјеверу пут према унутрашњости. Град се налази у простору који није потпуно једно ни потпуно друго.
И управо тај положај може бити један од кључева за читање Андрићеве Херцеговине.
Она је земља између.
Не нужно у политичком или административном смислу, него као културни и егзистенцијални простор.
Човјек у таквом простору стално нешто сусреће: други крајолик, други пут, други језик, другу вјеру, други начин живота, другу историјску силу.
Пут према мору зато није само пут у другом правцу. Он је и излаз из једног свијета у други.
Није случајно што се у новијим тумачењима Андрићевог дјела управо Херцеговина и приморје издвајају као лиминални простори — простори прага и прелаза између балканске унутрашњости и јадранског свијета.
Али код Андрића граница никада није само линија која раздваја.
Она је и мјесто сусрета.
Владика Максим: Јован Дучић, поглед кроз вријеме
Од Андрића до Дучића
Ако је код Андрића Херцеговина земља између, код Јована Дучића она почиње да постаје естетски простор.
Камен, сунце, вода, небо, тишина и медитеранска свјетлост код Дучића нису само дијелови пејзажа.
Они постају језик.
Херцеговина се више не описује само као мјесто у којем се живи, него као простор који има свој ритам, своју мјеру и своју љепоту.
Код Дучића је посебно занимљиво то што завичај не остаје затворен у локално.
Требиње може постати медитерански град. Камен може постати симбол. Свјетлост може постати естетска категорија. Завичај може постати мјесто из којег се гледа свијет.
И ту се дешава један од најзанимљивијих процеса у књижевности: локално постаје универзално.
Писац не мора напустити свој крај да би говорио о свијету. Понекад је довољно да га види довољно дубоко.
Владика Максим: Алекса Шантић, љубав преко подјела
А онда долази Шантић
Али Херцеговина није само свјетлост.
Није само камен или пејзаж.
Она је човјек.
И ту се мијења тон.
Код Алексе Шантића Мостар није само град који треба описати. Он је град у којем се воли, пати, чека, одлази и остаје.
Његова Херцеговина има лице.
Има кућу, породицу, махалу, комшију, вјеру, сиромаштво, али и љубав.
Има ону врсту завичајности која није могућа без бола због одласка.
Зато Шантићева Херцеговина није супротност Дучићевој.
Она је њена допуна.
Дучић нам показује како Херцеговина изгледа. Шантић нам показује како у њој живи човјек.
Ћоровић: када пејзаж добије сусједе
Са Светозаром Ћоровићем можемо направити још један корак.
Од великог пејзажа прелазимо у улицу, од свјетлости прелазимо у собу, а од камена прелазимо у кућу.
И ту Херцеговина постаје свакодневица.
Ћоровићев књижевни свијет испуњавају конкретни људи и њихови односи. Није више довољно знати гдје се град налази. Важно је знати ко у њему живи, ко коме долази, ко с ким разговара, ко се с ким свађа, ко кога воли и од чега страхује.
Тако један град постаје књижевни свијет.
И управо је то можда једна од највећих моћи књижевности: она нам омогућава да простор који мислимо да познајемо видимо први пут.
Да ли онда постоји једна Херцеговина?
Вјероватно не. Постоји географска Херцеговина, историјска Херцеговина, Херцеговина породичног памћења, Херцеговина коју човјек напусти, али је носи са собом, али постоји и Херцеговина коју су створили писци.
Оне се не поклапају увијек. Понекад се чак и супротстављају. Али управо у томе лежи њихова вриједност.
Јер када ставимо једну поред друге Андрићеву Херцеговину земље између, Дучићеву Херцеговину свјетлости и камена, Шантићеву Херцеговину човјека и Ћоровићеву Херцеговину свакодневице, не добијамо један коначан опис.
Добијамо колаж.
И можда је то једини прави начин да се разумије један простор тако сложен као што је Херцеговина. Не тако што ћемо га дефинисати једном реченицом. Него тако што ћемо читати много реченица.
Владика Максим: Светозар Ћоровић, шешир пун прича
Херцеговина у једној реченици
Зато би ова прича могла да почиње увијек исто. Једном реченицом писца, сликом или погледом.
А онда да постави питање:
Шта се све налази иза те реченице?
Иза Андрићеве свјетлости налазе се Мостар, Неретва, Радобоља, крш и људи.
Иза Дучићевог камена налазе се завичај и медитерански сан.
Иза Шантићевог Мостара налазе се људи који воле и одлазе.
Иза Ћоровићевих кућа налази се један свакодневни свијет којег више нема.
А можда је управо то и најљепши начин да започнемо причу о Херцеговини.
Не питањем шта је Херцеговина, него како су је они који су је најбоље гледали претворили у језик?
Јер једном када неки предио уђе у књижевност, он више није само предио. Он тада постаје памћење, слика, начин гледања. И, понекад, постаје једина Херцеговина коју ће неки будући читалац икада упознати.