ЈЕДНА ФОТОГРАФИЈА – ЈЕДНА ПРИЧА
Арсланагића мост у старом Требињу — фотографија старог моста када још није било познато да ће мост једнога дана бити демонтиран и пренесен на друго мјесто и мост након што је премјештен
На старој фотографији мост мирује изнад Требишњице. Камени лукови спајају двије обале, ријека пролази испод њих, а људи на мосту дјелују готово као случајни пролазници у призору који је много старији од њих. На први поглед, нема ту ничег необичног. Само мост, ријека и један тренутак давно несталог времена. Али стара фотографија никада није само оно што се на њој види. Овај мост има необичну судбину.
Саграђен је у XVI вијеку. Добио је име по човјеку који је овдје дошао више од једног вијека касније. Преживио је промјене власти, трговачких путева и начина живота. А онда је, четири вијека након изградње, нестао под водом. Да би поново постао мост, морао је бити растављен. Камен по камен. И пренесен на друго мјесто.
Данас га званични извори називају Перовића (Арсланагића) мост, док је у колективном памћењу Требиња остао познат као Арсланагића мост. Град Требиње га убраја међу најзначајније историјске мостове града, а Туристичка организација Града Требиња међу најзначајније споменике османског периода.
И управо зато једна његова стара фотографија може постати прича о много више од једног моста.
Погледајте пажљиво
Када гледамо стару фотографију, прва грешка је што тражимо само оно што нам је познато. Видимо мост. Али фотографија нам заправо показује читав један свијет. Видимо начин на који је мост повезан са путем, људе који га користе, пејзаж око Требишњице. Видимо грађевину која није направљена да буде споменик који се разгледа, него да служи. То је важна разлика.
За људе XVI, XVII или XVIII вијека мост није био историјска знаменитост. Био је дио пута. Преко њега се прелазило.и носила роба. Њиме су пролазили људи који су ишли према приморју или из приморја према унутрашњости.
Тек много касније мост ће постати споменик. И фотографија ће га зауставити у времену.
Мост на великом путу
Арсланагића мост подигнут је 1574. године. Према подацима Туристичке организације Града Требиња, био је задужбина великог везира Мехмед-паше Соколовића, подигнута у спомен његовом сину који је погинуо у борби са Млечанима. Град Требиње наводи да је преко моста водио главни трговачки пут, док Туристичка организација Републике Српске истиче његову улогу у повезивању Новог, односно Херцег Новог, са Рагузом, данашњим Дубровником.
То значи да је мост био дио много ширег система него што нам данашњи изглед Требиња можда сугерише. Данас нам је лако да га посматрамо као изоловану историјску грађевину. Али некада је он био једна тачка на путу. И управо је то оно што стару фотографију чини занимљивом. На њој не гледамо само архитектуру. Гледамо инфраструктуру једног давно несталог свијета. Саобраћај је тада имао друго значење. Путовања су била спорија. Ријека је била препрека коју је требало савладати. А мост је био услов да пут настави да постоји.
Зато се његов значај није мјерио љепотом лукова, него људима који су преко њих пролазили.
Како је настао Арсланагића мост
Када је 1687. године Млетачка Република заузела Херцег Нови, дио муслиманског становништва преселио се у Требиње. Међу досељеницима био је и Арслан-ага. Према подацима Туристичке организације Града Требиња, добио је посједе источно од Требиња — на Зупцима, у Нецвијећу и Јасену — као и право да наплаћује мостарину. Од тада мост почиње да се назива Арсланагића мост.
И ту се крије једна занимљива ствар. Мост није добио име по човјеку који га је саградио. Мехмед-паша Соколовић остао је његов ктитор. Али је име човјека који је касније био повезан са наплатом прелаза постало име под којим ће га генерације памтити. Тако историја понекад преименује грађевине без икакве свечане одлуке.
Људи једноставно почну да их зову другачије. И ново име остане.
Када је мост нестао под водом
Средином XX вијека Требишњица је ушла у нову епоху. Изградња хидроенергетског система промијенила је пејзаж ријеке. Године 1965. подигнут је ниво воде акумулационог језера и стари мост се нашао под водом. Према подацима Туристичке организације Града Требиња, већ наредне године, 1966, мост је демонтиран по захтјеву Завода за заштиту споменика културе и пренесен на нову локацију.
Мост је тако први пут у својој историји морао да путује и да би био сачуван, престати да постоји на мјесту на којем је био подигнут. Његова нова локација постала је простор између Градине и Полица. И данас стоји тамо.
Зато постоји једна важна чињеница коју треба знати када гледамо стару фотографију: мост на старој фотографији није на истом мјесту на којем га данас гледамо. То није реплика. Није изграђен нови мост по старом узору. Сачуван је оригинални камени материјал и мост је поново састављен на новој локацији. Подаци о самом поступку поновног слагања варирају у детаљима у секундарним изворима, али се слажу око суштине: мост је демонтиран, пренесен и поново постављен.
Два велика и пет мањих сводова дају мосту карактеристичну силуету. Данас је управо та композиција један од његових најпрепознатљивијих елемената. Мост је дуг око 92 метра, а велики лукови достижу око 15 метара висине изнад нормалног водостаја.
Камен по камен
Замислити мост као гомилу камених блокова није лако. Јер ми старе грађевине обично доживљавамо као нешто непромјењиво. Као да су увијек биле ту. Али Арсланагића мост нам показује нешто друго, да и један четворовјековни споменик може у једном тренутку постати само збир камења које треба поново сложити. И онда је сваки камен постао дио једне велике слагалице. Није се чувала само грађевина. Чувало се сјећање на мјесто које ће нестати под водом. Јер са старом локацијом нису нестали само пут и мост. Нестајао је и читав пејзаж који је уз њих постојао.
Од Арсланагића до Перовића
Мост је у XX вијеку доживио још једну промјену — овога пута не физичку, него именску.
Године 1993. назив Арсланагића мост промијењен је у Перовића мост. У изворима се као образложење наводи тврдња да су Арсланагићи прије преласка на ислам припадали породици Перовић. Занимљиво је да је промјена службеног назива имала ограничен домет у народном памћењу. И данас се често користи стари назив — Арсланагића мост. Тако су, практично, оба имена наставила да живе. Једно у службеним називима. Друго у говору, памћењу и историјској традицији.
ОНДА И САДА
Мост на старој фотографији налази се у пејзажу који више не постоји у истом облику. Данас исти камени мост стоји између Градине и Полица, на новој локацији на Требишњици.
Шта се промијенило? Промијенио се доста тога: простор око моста, путеви, сам град, као и начин на који људи путују. Али су остали камени лукови. И ријека. И једно сјећање које се показало отпорнијим од свих промјене које су га пратиле кроз вријеме.
Четири вијека у неколико датума
| Година | Догађај |
|---|---|
| 1574. | Подигнут мост, према предању и локалним изворима као задужбина Мехмед-паше Соколовића. |
| 1687. | Након пада Херцег Новог, Арслан-ага досељава у Требиње и добија право наплате мостарине; мост временом добија назив Арсланагића мост. |
| 1965. | Изградњом хидроенергетског система мост се нашао под водом акумулационог језера. |
| 1966. | Мост је демонтиран и премјештен на нову локацију између Градине и Полица. |
| 1993. | Назив моста промијењен је у Перовића мост. |
| Данас | Арсланагића/Перовића мост остаје један од симбола историјског Требиња. |
Напомена: око појединих детаља хронологије премјештања постоје разлике у секундарним изворима; овдје су коришћени подаци Туристичке организације Града Требиња и Града Требиња.
Мост који је остао
Данас Арсланагића, односно Перовића мост, стоји над Требишњицом као један од препознатљивих симбола Требиња. Његови лукови данас имају и декоративну улогу, а мост користе пјешаци за прелазак и туристи за обилазак и фотографисање на њему. Преко њега се не превозе више робе, нити служи као важна комуникацијска веза, за шта су изграђени нови и други мостови око њега.
Град Требиње је 2024. године завршио посебно освјетљење моста, чиме је његова архитектура додатно наглашена у ноћном пејзажу града.
Али можда је најзанимљивије то што мост и даље изгледа као да се ништа посебно није догодило. Као да није био потопљен и био растављан. Као да није путовао и промијенио име. И даље нијемо стоји као свједок различитих промјена које су га пратиле. И управо зато стара фотографија сада изгледа другачије. На почетку смо видјели само мост. Сада знамо да гледамо грађевину која је већ једном била изгубљена — и поново пронађена. Такође, знамо да је њено име једном настало из једне породичне приче. Као и да је преко њених лукова пролазио трговачки пут, али и да је један модерни хидроенергетски пројекат могао да избрише њену првобитну локацију. И, на крају, знамо да је неко одлучио да је сачува.
Зато стара фотографија није само успомена на мост. Она нам казује гледамо један мост и четири вијека једног града.
Извори за текст
- Град Требиње — подаци о културном насљеђу и историји Арсланагића/Перовића моста.
- Туристичка организација Града Требиња — историја моста, Арслан-ага, потапање и премјештање.
- Туристичка организација Републике Српске — трговачка улога моста и његово мјесто у османској архитектури.
- Град Требиње — савремено освјетљење моста.