У „Посвети Г. С. Милутиновићу“ Његош пише:
„Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.“
Жарко Видовић је овај стах сматрао кључним за разумијевање тајне о којој “Луча микрокозма” говори.
Петар Петровић Његош у „Лучи“ подсјећа да се свјетлост не открива у одсуству мрака, него да се њена пуна снага управо у односу према мраку показује. „Без будалах тупога погледа, / би л’ умови могли блистат св’јетли?“ — пита Његош, да би затим изрекао један од најдубљих стихова своје поезије:
„Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.“
За Његоша, оно најдубље не постаје доступно човјеку кроз спољашњу буку, нити се исцрпљује у хладном рационалном објашњењу. Оно остаје тајна која се открива као свјетлост и коју може да прими „душа пламена поете“. Зато се права мудрост не доказује само свијету; она најприје тражи унутрашњу способност да се тајна чује и да се свјетлост препозна.
У том смислу, мрак код Његоша није само одсуство свјетлости. Он постаје позадина на којој се свјетлост јасније показује, а човјеково ограничење — мјесто са којег започиње његово трагање за оним што превазилази његово непосредно искуство.
Духовни сјај најјаче свијетли тамо гдје влада мрак овога свијета.