„Наша слика стварности зависи од питања која постављамо.“ (Карло Равели)
У једном занимљивом размишљању о свијести и могућности разумијевања другога, италијански физичар и философ Карло Ровели скреће пажњу на једну древну причу кинеског философа Џуанг Цеа. Ровели је користи као приговор идеји да је субјективно искуство потпуно затворено за другога: ако не можемо непосредно ући у туђи ум, не значи да о њему не можемо ништа знати.
Прича је једноставна. Џуанг Це и његов пријатељ стоје на мосту и гледају рибе како пливају у води. Џуанг Це каже да су рибе срећне. Пријатељ му одговара: „Ти ниси риба. Како можеш знати да су срећне?“ На то Џуанг Це узвраћа: „Нисам риба, али ти ниси ја. Како знаш да ја не знам шта рибе осјећају?“
Ровели у овој краткој размјени види нешто много дубље од философске досјетке. То што немамо непосредан приступ туђем искуству не значи да је други за нас потпуно недоступан. Када би било тако, ни разговор, ни повјерење, ни заједничко разумијевање не би били могући.
Ту ова древна прича постаје необично савремена. Јер постоји једна врста „другога“ коју данас све теже разумијемо — човјек друге генерације.
Ова прича се, наравно, може пренијети на различите теме, али овдје ћемо пажњу усмјерити на питање односа различитих генерација и њиховог међусобног разумијевања, посебно у контексту образовања којим се већ бавимо на страницама Новог Истока.
„Ми знамо какви су млади данас“
Старије генерације често говоре о младима са необичном сигурношћу. Може се тако чути да су млади данас незаинтересовани, расијани, нестрпљиви, превише везани за телефоне, без поштовања према ауторитету, без радних навика и без односа према традицији какав су имали њихови родитељи.
Неке од тих примједаба имају своје стварно упориште. Поједине промјене у понашању младих заиста могу бити повезане са дигиталним окружењем, другачијим системом вриједности или слабљењем појединих институција.
Али проблем настаје онда када се опис претвори у пресуду. Јер између тврдње „млади се понашају другачије“ и закључка „млади су гори“ не стоји логичан закључак. Оно што старија генерација види као недостатак, млађа генерација може доживљавати као прилагођавање свијету који старији више не познају изнутра.
Исти свијет, други хоризонт
Овдје је важно направити разлику између искуства и стварности.
Старији и млађи живе у истом свијету, али га не доживљавају из истог хоризонта. Једни су одрастали у свијету књиге, телевизије, школског ауторитета, физичког рада и непосредних друштвених односа. Други одрастају у свијету интернета, друштвених мрежа, непрекидне доступности информација, другачијег тржишта рада и потпуно промијењених образаца комуникације. Старије генерације су одрастале у једном ауторитарном систему и васпитаване у дисциплинарном духу који је постављао знатна ограничења и производио различите фрустрације, са низом предрасуда. Данашње генерације су у великој мјери слободне од сличних ограничења и, слободно се може рећи, отвореније и интелигентније. Врло брзо препознају сваки облик манипулације.
Зато двоје људи могу гледати исту појаву и видјети различите ствари. Старији у телефону виде расијаност. Млађи у њему виде средство комуникације, рада, учења и друштвеног живота. Старији у неприхватању ауторитета могу видјети непоштовање, док млађи у истом понашању могу видјети потребу да се ауторитет оправда, а не само наметне. Тамо гдје старији у промјени животних приоритета могу видјети губитак вриједности, млађи у њима могу видјети одбијање модела живота који више не сматрају одрживим или смисленим.
Ниједно од ових тумачења није аутоматски тачно. Али ниједно се не може одбацити само зато што долази из другачијег генерацијског искуства.
„Ви не можете да нас разумијете“
Млађа генерација, међутим, лако може направити исту грешку.
„Ви сте живјели у другом времену, зато нас не можете разумјети.“ То звучи увјерљиво, али је логички исто што и тврдити да Џуанг Це не може знати шта риба доживљава зато што није риба.
Разлика није доказ немогућности разумијевања.
Старији не могу постати млади. Млади не могу постати људи који су живјели прије интернета, друштвених мрежа и савременог начина живота. Али могу покушати да разумију туђе искуство.
То је суштина сваког истинског разговора. Разумијевање не тражи да постанемо други. Тражи да прихватимо могућност да други види нешто што ми сами не видимо.
Највећа грешка: суд прије разумијевања
Можда је зато један од највећих проблема данашњег међугенерацијског односа то што смо изгубили стрпљење за разумијевање. Прво судимо, а тек онда покушавамо да објаснимо. Старији кажу: „Таква је данашња омладина.“ Млади кажу: „Такви су сви стари.“ И једни и други тако од појединца праве представника генерације, а од генерације карикатуру.
Али ниједна генерација није једно биће. У свакој постоје различити људи, различити карактери, различити нивои образовања и различити односи према традицији, раду, породици, технологији и друштву.
Зато питање не би требало да гласи: „Која је генерација боља?“ Много продуктивније било би питати: „Шта једна генерација види, а друга не види?“
Школа као мјесто сусрета генерација
Ово питање је посебно важно за образовање.
Школа је једно од ријетких мјеста у којем се сусрећу различити генерацијски хоризонти. Наставник у учионицу улази са искуством једног времена, ученик са искуством другог. Ако наставник претпостави да ученик мора постати сличан њему, образовање се претвара у репродукцију прошлости. Ако, пак, ученик претпостави да све што долази из прошлости нема вриједност, образовање се претвара у прекид са памћењем.
Ни једно ни друго није довољно.
Образовање би требало да буде простор у којем се два различита хоризонта сусрећу и проширују. Старији би требало да младима пренесу оно што вриједи и након што се свијет промијени. Млади би, истовремено, требало да старијима покажу оно што је у новом свијету другачије и што се не може разумјети само помоћу категорија прошлости.
Тако образовање престаје да буде једносмјерни пренос знања. Постаје сусрет.
Између памћења и новог искуства
Није задатак нове генерације да једноставно понови претходну. Али није њен задатак ни да све што је претходна генерација створила прогласи превазиђеним. Исто тако, задатак старијих није да зауставе промјену. Њихова одговорност је да помогну младима да разликују оно што је само старо од онога што је трајно вриједно. Традиција није архивирани музејски експонат. Она је начин да се нешто из прошлости преведе у садашњост тако да може постати основа будућности.
Зато је заједници потребна и меморија и ново искуство.
Без памћења, млади добијају свијет без дубине. Без новог искуства, старији остављају свијет без будућности.
„Ти ниси ја“
Џуанг Цеова реченица зато може бити више од философске досјетке.
„Нисам риба, али ти ниси ја.“
То би могла бити и једна мала лекција о међугенерацијском односу. Не морамо бити исти да бисмо се разумјели. Као што не морамо имати исто искуство да бисмо разговарали, нити морамо прихватити туђи суд да бисмо га разумјели.
Можда је управо то оно што нам данас највише недостаје: способност да прихватимо да друга генерација није само наша мање успјешна или више успјешна копија, него људски свијет са сопственим искуством, страховима, надама и хоризонтом смисла.
Зато би прво питање старијих требало да буде: „Шта ја не разумијем у вашем свијету?“ А прво питање младих: „Шта из вашег свијета још нисмо научили да видимо?“
Тек када се та два питања сретну, генерације престају да буду супротстављени табори и поново постају — генерације једне исте заједнице.