„Ако мисао квари језик, језик такође може покварити мисао.“ (Џорџ Орвел)
„Слобода мишљења је фарса ако није загарантована чињенична информација.“ (Хана Арент)
Постоји једна необична веза између језика и политичке моћи када власт покушава да контролише оно што људи говоре, али може да иде и корак даље — да постепено мијења значење самих ријечи. Тада проблем више није само у томе што се нешто прећуткује или лаже. Проблем настаје онда када човјек више није сигуран како да именује оно што види.
Управо су се овим питањем, из различитих перспектива, бавили Џорџ Орвел и Хана Арент. Орвел је анализирао како политички језик постаје средство замагљивања стварности. Арент је, нешто касније, показала како политичка моћ може угрозити саму чињеничну стварност — не само тако што ће изговорити неистину, већ тако што ће покушати да чињенице потисне из заједничког простора јавног памћења.
Обоје полазе од једне дубоке претпоставке: начин на који говоримо није одвојен од начина на који мислимо.
Када језик престане да именује стварност
У чувеном есеју „Политика и енглески језик“ из 1946. године Орвел пише да лош језик не настаје само зато што људи лоше пишу. Процес може да иде и у супротном смјеру: неодређен и замагљен језик може да подстакне неодређено и замагљено мишљење. (The Orwell Foundation)
Зато је за њега језичка непрецизност више од стилског недостатка. Ако ријечи постану опште, апстрактне и лишене конкретног садржаја, човјек постепено престаје да види оно што се иза њих налази.
Орвел наводи примјере политичког говора у којем се груба стварност замјењује блажим и безличнијим изразима. Бомбардовање и уништавање називају се „пацификацијом“, присилно расељавање „трансфером становништва“, прогон људи „елиминацијом непоузданих елемената“, а у новијем времену страдање цивила “колатералном штетом”. Његова поента није само у томе да политичари понекад користе еуфемизме. Проблем је дубљи: ријеч треба да учини стварност мање видљивом. (The Orwell Foundation)
Када кажемо „пацификација“, не видимо нужно оно што бисмо видјели када бисмо рекли: село је нападнуто, куће су уништене, људи су протјерани или убијени.
Језик тако постаје својеврсна завјеса између човјека и стварности.
„1984“ и свијет у којем ријечи мијењају значење
Орвел ће ову идеју књижевно довести до краја у роману 1984. Новоговор није само језик са мање ријечи. Његова суштина је у томе да сузи простор могућег мишљења. Наиме, ако за неку појаву више немамо ријеч, теже је о њој говорити, а ако се значење ријечи стално мијења, теже је сачувати јасну разлику између истине и неистине.
Зато је у Орвеловом свијету контрола језика истовремено и контрола могућности мишљења. Позната формула „Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ“ није само парадокс. Она представља свијет у којем језик више нема задатак да открије противрјечност, него да је учини прихватљивом.
Човјек више не треба да буде убјеђен да је противрјечност нестала. Довољно је да се навикне да је више не примјећује.
Арент: шта се дешава са чињеницама?
Хана Арент проблем поставља нешто другачије. У есеју „Истина и политика“ она полази од разлике између мишљења и чињеничне истине. Људи могу имати различита мишљења о историјском догађају, његовим узроцима или значењу. Али то не значи да су саме чињенице ствар договора. (The New Yorker)
Управо зато Арент упозорава на посебну рањивост чињеничне истине. Мишљење се може оспоравати другим мишљењем. Чињеница, међутим, не постаје другачија зато што се некоме не допада. Ту настаје проблем политичке лажи. Лажов не мора да нас убјеђује да је нешто што се догодило добро или лоше. Он може покушати да нас убједи да се није ни догодило.
А када се то понови довољно пута, питање више није само шта је истина. Питање постаје: постоји ли још заједничка стварност о којој можемо разговарати или чињеница коју сматрамо неспорном?
Од Орвела до Арент: од језика до стварности
У овој тачци размишљања о политичком дискурсу се њих двоје приближавају. Тако Орвел показује како кварење језика може да поквари мишљење, а Арент показује како систематско потискивање чињеница може да разори заједничку стварност.
Једноставно речено: Орвел нас упозорава да се стварност може замаглити ријечима, а Арент нас упозорава да се стварност може изгубити када чињенице више немају јавну снагу.
То нису потпуно исте опасности, али се могу сусрести. Када политички говор постане препун готових формула, еуфемизама, бирократских конструкција и празних апстракција, он више не захтијева од човјека да мисли. Он му нуди готову формулу. А када се томе придружи стално понављање неистинитих тврдњи, настаје још опаснија појава: човјек постепено губи осјећај да је уопште могуће разликовати чињеницу од интерпретације, а интерпретацију од пропаганде.
Питање које из тога произилази јесте: Шта уопште значи рећи да је нешто истина?
Језик који скрива човјека
Орвел је посебно осјетљив на једну особину политичког језика: његову склоност ка апстракцији. Што је стварност непријатнија, то је понекад лакше говорити о њој без конкретних именица и глагола. Појаве и догађаји се формулишу на начин да се сакривају стварни људи који их чине. Умјесто да кажемо да су људи убијени, каже се да је „дошло до губитака“ или не кажемо да је нешто забрањено, него да је „регулисано“.
Наравно, нису све институционалне или стручне формулације манипулативне. Језик понекад може бити прецизан и јасан. Али, проблем настаје онда када апстракција више није средство прецизности, него средство скривања.
Тада језик престаје да буде прозор према стварности и постаје њена завјеса и манипулација.
Чињеница, мишљење и тумачење
Овдје је Арент посебно важна за наше вријеме. Она не тврди да постоји само једно могуће тумачење политичких догађаја. Напротив, политички простор и постоји зато што људи различито виде свијет. Чињенице треба да буду основа из које различита мишљења могу да се развију.
Зато је опасно када се разлика између чињенице и мишљења изгуби. Када се каже:„То се догодило“, то није исто што и „ја мислим да се то догодило“. Разликујемо документовање догађаја од његовог тумачења. Такође тврдњу једног политичара не можемо сматрати чињеницом. У здравом јавном простору те разлике морају остати видљиве. Јер ако све постане само „наратив“, онда и чињеница и лаж почињу да стоје на истој равни.
Ми смо данас свједоци наметања различитих наратива када се спољни и доминантни културни обрасци прихватају као властити. Тада претходно постављање оквира немаће одређени одговор који се унутар сопствене културе репродукује на различите начине. Тако стовремено, двије заједнице могу говорити о истом историјском догађају, а да га разумију на потпуно различите начине. Чињенице могу бити исте, а да је хоризонт тумачења различит. У суштини та разлика отвара питање културне моћи и доминације, али и питање сопственог становишта. Ова ситуација захтјева један опрез, да постојање различитих историјских наратива не значи да је сваки наратив једнако утемељен. Јер, саме чињенице нису произвољне. Историјски извори могу да потврде или оспоре одређену тврдњу. Злочин не постаје мање стварни злочин зато што га различите стране различито тумаче. Нити се историјска одговорност може одбацити само зато што је нека интерпретација политички непријатна. Зато борба против наметнутог наратива не смије да се претвори у производњу сопственог затвореног наратива. Сопствени поглед на историју није исто што и право на сопствене чињенице.
Одатле је једини могући одговор: можемо да разговарамо и о сопственим заблудама и о неправдама које су нам нанесене — без потребе да нам неко други претходно одреди шта смијемо да прихватимо. При томе, једна зрела и освјештена култура не тражи да буде изузета од критике. Она тражи право да сама учествује у сопственом тумачењу.
Зашто су Орвел и Арент и данас важни?
Међутим, ни Орвел ни Арент не дају нам једноставан рецепт за политички живот, посебно овај који имамо данас. Њихова вриједност је управо у томе што нас враћају једном елементарном захтјеву: мислити сопственим језиком и чувати разлику између онога што знамо, онога што тумачимо и онога у шта вјерујемо.
Данас тај захтјев постаје још важнији. Јер, језик није само средство којим преносимо мисли. Он је један од простора у којем мисли настају. Зато је важно питати ко је арбитар стварности или онај који је именује на начин избора шта ће бити видљиво, а шта сакривено. Питање гласи: Да ли ријечи које употребљавамо још увијек значе оно што мислимо да значе?
Орвел нас подсјећа да се јасно мишљење брани јасним језиком. Арент нас подсјећа да се јавни простор брани очувањем чињеница. Између те двије опомене налази се један од темељних услова слободног мишљења: имати ријечи којима стварност можемо именовати онаквом какву је видимо и имати довољно храбрости да те ријечи унапријед не замијенимо готовим и наметнутим формулама.
Извори:
Џорџ Орвел, „Politics and the English Language“ (1946), објављн у The Orwell Foundation
Хана Арент, „Truth and Politics“ (1967), објављен у The New Yorker-у. (The Orwell Foundation)