Европа поново покушава да одговори на питање шта је она сама. То питање више није само питање институција Европске уније, њених граница, заједничког тржишта или односа између држава чланица. У времену промијењеног односа са Сједињеним Америчким Државама, нових безбједносних изазова и све израженијег надметања великих сила, пред Европом се поново отвара питање њеног мјеста у свијету.
У том настојању све чешће се говори о потреби за снажнијом, политички интегрисанијом и стратешки самосталнијом Европом. Говори се о европској одбрани, смањивању права вета, дубљој економској интеграцији, новим облицима придруживања и могућности да Европска унија постепено добије обрисе много снажније политичке заједнице.
Све су то озбиљна питања. Али иза њих стоји једно дубље: на чему Европа заснива своје право да буде оно што жели да буде?
Ту се обично појављује позивање на европске вриједности — слободу, људска права, демократију, владавину права, достојанство личности и политички плурализам. И сасвим је несумњиво да савремена Европа има огроман историјски допринос развоју тих идеја. Европска политичка и правна традиција оставила је дубок траг у обликовању модерне државе, међународног права, уставности и грађанских слобода.
Али управо ту треба направити једну важну разлику. Јер, историјско поријекло није исто што и морално власништво.
Европа може са пуним правом говорити о сопственом доприносу модерној идеји слободе. Али не може се из саме чињенице тог доприноса извести закључак да су савремене вриједности искључиво европска својина, нити да Европа због свог историјског насљеђа аутоматски стиче право на улогу моралног арбитра свијета.
Савремени међународни поредак има снажне европске коријене, али није само европски производ. У његовом обликовању учествовали су европско правно и политичко насљеђе, америчка политичка и економска моћ, процес деколонизације, искуства других цивилизација и политичких традиција, као и велики број држава које су након Другог свјетског рата учествовале у стварању глобалних институција.
Управо је Универзална декларација о људским правима симбол те сложености. Она носи снажан печат европске интелектуалне традиције, али је формулисана као универзални документ, а не као европски акт који другима даје дозволу да буду слободни. То није само историјска нијанса. То је важно питање савремене политичке филозофије. Јер ако Европа своје вриједности представља као универзалне, онда мора прихватити да њихова универзалност значи и да оне нису власништво Европе. Ако их, напротив, представља као искључиво европско насљеђе, онда се отвара питање како се из европског историјског искуства може извести универзални морални мандат.
Европа као природни вођа слободног свијета!?
Проблем постаје још сложенији када се Европа почне описивати као природно средиште или вођа „слободног свијета“.
Таква идеја може имати своју политичку логику. Европа посједује огромно економско тржиште, развијене институције, научни и технолошки потенцијал, значајне дипломатске капацитете и дугу традицију уставности. Уколико жели већу стратешку самосталност, то је легитиман политички циљ. Али постоји разлика између стратешке самосталности и моралне надређености. Прво је питање политичке способности, а друго је питање политичке филозофије.
Европа може постати снажнија, интегрисанија и независнија без тога да себе прогласи моралним центром свијета.То је можда чак и неопходан услов њене будуће снаге. Јер, Европа има и другу историју, па и њену тамнију страну. Поред просвјетитељства постојао је колонијализам, а осим грађанских слобода постојали су империјализам и расне хијерархије. Па ако баш инсистирамо, поред парламентаризма постојали су тоталитарни режими, а идеје људског достојанства пратили су најстрашнији облици политичког насиља.
Ово не поништава европско насљеђе слободе, али га чини сложеним. То је такође предискуство Европе које констиуише њену садашњост. И управо због тога Европа није велика онда када заборавља сопствене противрјечности, већ онда када је способна да их укључи у сопствено самопреиспитивање.
Бинарна подјела: Права и крива страна историје
Постоји и друга опасност, да се историја претвори у моралну карту са само двије стране. На једној страни су они који су наводно на „правој страни историје“, а на другој они који су на погрешној. Тај језик јесте политички моћан јер укида потребу за аргументом. Ако је нека страна већ проглашена историјски исправном, онда се њене политике више не морају објашњавати. Довољно је показати ко се налази на супротној страни. Макронов предјседнички кандидат у Француској Габријел Атал је био јасан: “Русија напада нашу безбједност, Кина нашу економију, а Сједињене државе нападају наше вриједности.”
Али историја није морални суд који унапријед издаје пресуде. Историја је простор сукоба, избора, заблуда, компромиса, трагедија и непредвиђених посљедица. Зато је опасно сваку критику европске политике тумачити као антиевропеизам, а свако одступање од тренутне европске политичке линије као одступање од саме идеје Европе. Управо је супротно: критичко преиспитивање политичких одлука може бити дио европске политичке традиције.
Ако су слобода мишљења, плурализам и право на политичко неслагање дио европског насљеђа, онда Европа мора бити способна да поднесе и неслагање са собом. Никада није добро на супротстављености и маркирању противника градити сопствени идентитет.
Балканско за и против Европе
Ово питање је посебно важно за простор Балкана. За народе који се налазе на европској периферији, а истовремено дубоко у европском историјском простору, однос према Европи никада није био једноставан.
Европа је истовремено била културни узор, политички оквир, економска могућност, историјски сусјед и простор из којег су долазили и модернизацијски утицаји, али и различити облици политичког притиска. Зато ни однос према Европи не може бити сведен на двије реченице: за Европу или против Европе. Јер, могуће је бити европски оријентисан и истовремено критиковати европске политике. Или прихватати европске правне и цивилизацијске стандарде, а не прихватати сваку геополитичку одлуку европских институција. Дакле, сматрати Европу важним културним простором, а истовремено инсистирати на сопственом историјском и културном идентитету. Прихватити позитивне европске вриједности, али не и политику ултиматума и наметања рјешења.
Јер је признање Космета од стране већине европских земаља повреда суверенитета и територијалног интегритета и кршење темељног принципа модерног међународног права кодификованог у Повељи Уједињених нација (члан 2, став 4). Он гарантује свим сувереним државама да су њихове границе неповредиве и да се не могу мијењати без њихове сагласности.
Зато неслагање са сваком европском одлуком није противрјечност. То је управо суштина плуралистичког односа према Европи.
Нова Европа
Зато би нова Европа, ако заиста жели да буде нова, морала да одговори на једно једноставно питање: да ли жели да буде заједница која брани одређене принципе или заједница која себе унапријед проглашава носиоцем историјске истине?
Разлика између та два модела је огромна. Први модел промовише принципе за које се сматра да су важни и да постоји спремност да се они бране, али и стално преиспитују. Други каже: ми смо историјски носиоци тих принципа, па самим тим имамо и посебан положај у њиховом тумачењу. Први је ближи идеји слободе, а други лако може постати нова идеологија.
А Европа би, можда више него било ко други, требало да зна колико је танка граница између универзалне вриједности и идеологије која себе проглашава универзалном. Њена будућност зато не зависи само од тога хоће ли имати јачу војску, заједничку економску политику или ефикасније институције. Зависи и од тога како ће тумачити сопствено насљеђе.
Европа која памти само своје успјехе лако може постати само(за)довољна. Као што и Европа која памти само своје злочине може изгубити самопоуздање. Док Европа која је способна да памти и једно и друго можда има најбољу основу за оно што тек треба да постане. Зато питање будуће Европе није само питање њене снаге. То је питање њене саморефлексије.
И можда зато њен најважнији задатак није да постане нови господар свијета, нити да одустане од сопственог историјског насљеђа, већ да научи да своје најбоље вриједности брани без претварања сопствене историје у морални мандат над другима.