Између камена, сунца и одлазака постоји простор који наставља да обликује људе и када више не живе у њему.
Херцеговина није само географија. Она је начин на који се памте породичне куће, љетње вечери, сушна земља и разговори који трају дуже него што је било планирано.
Многи су је напустили, али је нису оставили иза себе. Она наставља да живи у говору, навикама, успоменама и потреби да се човјек поново врати мјесту из којег је кренуо.