Херцеговина

Попово кроз вијекове – Конфесионалне промјене, миграције и идентитет становништва

Драган Ћузулан

Попово узимамо као студију случаја за истраживање ширих демографских, конфесионалних и културних промјена у Хуму и источној Херцеговини. На основу османских пописа, црквене и архивске грађе, етнографских истраживања и статистичких података покушали смо да пратимо промјене становништва, односе православља, католицизма и ислама, миграције и обликовање идентитета кроз различита историјска раздобља.

Посебну пажњу посветићемо историјским везама Попова са Хумом, Стоном и Пељешцем, Требињем и Дубровачким приморјем. Јер, Попово није било изолована област, већ дио ширег историјског простора у којем су се преплитали политички, црквени и привредни утицаји. Међувјерски односи су често имали трагичне посљедице, али су они по правилу били исход различитих спољних утицаја и интереса.

1. Средњовјековни Хум: Попово, Стон и Пељешац

Попово је у средњем вијеку припадало историјском простору Хума. У вријеме кнеза Мирослава Немањића ова област била је дио његове државе, а оснивањем аутокефалне Српске архиепископије 1219. године организована је и Хумска епископија са сједиштем у Стону. Стон и Пељешац имају посебно мјесто у историји овог простора. Године 1333. дошли су под власт Дубровачке републике, што је донијело нове политичке и црквене околности. Историографски радови Јарослава Шидака и Миленка Крешића указују на сложене односе источне и западне црквене традиције и на присуство православног становништва на овом подручју.

Ова историјска повезаност важна је и за Попово, јер су између хумског залеђа и приморја постојале миграционе, привредне и породичне везе.

Посебно је занимљив рад историчара Јарослава Шидака „Вјерски односи у Стону и на Стонском Рату (Пељешцу) у средњем вијеку“. Позивајући се на дубровачке изворе из 1371. године, Шидак наводи да се већи дио дубровачких поданика на подручју Стона и Стонског Рата доселио из краљевине Рашке. Овај податак указује на снажне миграционе везе између приморја и његовог залеђа, али сам по себи не доказује да је православно становништво Стона и Пељешца у цјелини било досељеничког поријекла. Штавише, Шидак указује на постојање словенског богослужења источног обреда и прије оснивања српске епископије у Стону око 1220. године. Тиме се отвара питање континуитета православне, односно источне хришћанске традиције на овом простору, које се не може свести искључиво на миграције из Рашке. У средњовјековним изворима постоје свједочанства о православном становништву, али и о сложеним односима различитих црквених традиција.

Нема никакве сумње да је Пељешац у вријеме османских продора постао уточиште становништву које је бјежало из унутрашњости. Ово је значајно јер нам показује да везе између Попова, Хума, Стона и Пељешца нису биле само црквене и политичке него и демографске.

Године 1333. српски краљ Стефан Душан уступио је Стон, Стонски Рат и Посредницу Дубровнику. То је означило важну политичку промјену. У историографији се посебно разматра шта се догодило са православним становништвом након доласка под дубровачку власт. Према анализи Миленка Крешића, Дубровник је настојао да становништво чвршће веже за Републику, мијењајући црквену организацију, доводећи свештенике и фратре и уводећи латински обред. Крешић указује и на то да су дубровачки представници у споровима са црквеним властима приказивали становништво као шизматичко, чиме су истицали заслуге Дубровника за његово превођење у католицизам. Јер се под шизматицима или расколницима у католичком наративу сматрало становништво источног обреда, а оно је по свим процјенама било већинско, док је римокатоличка црква тек успостављала своје институционално присуство, слиједом промјене државног карактера овог простора.

Није без значаја поменути да су заслуге Дубровчана за превођење шизматичког становништва у католицизам дијелом оспоравали стонско-корчулански бискупи који су у својим извјештајима папи и Римској курији стање описивали као недостатак пастирске бриге. Тако Крешић наводи да је стонско-корчулански бискуп Марин, који је покушао да врши своје епископске дужности у Стону и на Стонском Рату око 1341–1342. године, био у томе спријечен. Он се обратио папи Клименту VI, након чега је папа 22. фебруара 1344. упутио писмо Дубровачкој Републици. У том документу појављује се формулација о становницима који су били „заражени осудљивим расколом Рашана“, али и о онима који су се, напуштајући заблуде, вратили путу спасења и истине. Крешић наводи и жалбу бискупа Ивана папи Гргуру XI седамдесетих година XIV вијека. Бискуп се жалио да му становници Стона и Стонске бискупије ускраћују десетину и друга бискупска права. У том контексту говори о њиховој ранијој расколничкој припадности и повратку у јединство Католичке цркве. Посебно је занимљиво што бискуп њихову ранију вјерску припадност повезује са постојањем епископа који је богослужио по грчком обреду.

Приликом разматрања вјерских прилика у средњовјековној Хумској земљи неопходно је имати у виду да се црквена припадност становништва не може у потпуности поистовјетити са степеном његове свијести о теолошким и канонским разликама између Истока и Запада. Обичан вјерник најчешће је своју вјерску припадност препознавао кроз богослужбену праксу, црквену заједницу, свештенство, празнике и насљеђену традицију.

Прозелитизам и појачано превођење православних у католичку вјеру ће интензивније кренути са оснивањем Конгрегације за пропаганду вјере 1622. године, за вријеме папе Гргура XV.  Од тада се систематичније прикупљају извјештаји бискупа, мисионара, апостолских визитатора и других црквених представника о вјерским приликама у различитим областима. Данас се значајан дио те документације чува у историјском архиву Конгрегације.

2. Османски период: попис из 1475/77. године

Сви ови процеси имали су значајног утицаја и на становништво такозваног стонског залеђа, посебно Попова. Тај простор се налазио на пресјеку различитих политичких и вјерских утицаја: с једне стране био је изложен османским освајањима и ширењу њихове управне власти, а с друге интересима Млетачке Републике и Дубровника. Османска власт доносила је нови управни и порески поредак, док су друштвене и економске промјене, као и различити облици притисака и подстицаја, временом утицали и на конфесионалну структуру становништва. Процеси исламизације дијела домицилног становништва, као и промјене у црквеним и политичким везама, оставили су дубоке трагове у историјском развоју Попова.

Исламизација српског становништва под османском влашћу

Османски попис из 1475/77. године један је од најважнијих извора за историју становништва Попова у првим деценијама након османског освајања. Подаци показују број домаћинстава и пореске обавезе појединих насеља.

Подаци за одабрана насеља Попова

Насеље Домаћинства Порески приход (акче)
Котези, Примиње и Чајровина 14 1.575
Чаваш 11 625
Косичани (данашњи Мркоњићи) 4 417
Радежи 4 284
Мишљен 7 524
Кијев До 7 235
Орашје 6 1.308
Јасеница 3 273
Завала 15 896
Каћун 5 430
Чваљина 9 620

Извор: Ахмед С. Алиџић, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина (1475/77), Сарајево, 1985, стр. 484 и даље; подаци издвојени у монографији Црква у Пијеску.

У попису се у Орашју и Чавшу појављују бројна српска имена православне хришћанске традиције. Ови подаци представљају полазну основу за праћење становништва у каснијим пописима.

3. Попис из 1701. године: Орашје, Чаваш и Дврсница

Попис из 1701. године, који је објавила Фазилета Хафизовић, доноси податке о домаћинствима у три села Попова.

Насеље Број домаћинстава Примјери уписаних имена
Орашје 6 Стојан, Сава, Ибрахим, Шабан, Абди
Чаваш 6 Иван, Милутин, Вујица, Филип, Вујин, Хасан
Дврсница 7 Ахмед, Никола, Милат, Раде, Веле, Милидраг

Извор: Фазилета Хафизовић, Попис села санџака Крка, Клис и Херцеговина, ослобођених од Млетачке Републике 1701. године; подаци издвојени у монографији Црква у Пијеску.

Попис показује присуство домаћинстава са словенским и муслиманским именима у истим насељима. Он је значајан за праћење демографског и конфесионалног развоја, али не представља потпуну статистику вјерске структуре становништва.

4. Попово средином XIX вијека: статистички опис Нићифора Дучића

Посебно вриједан извор представља статистички опис архимандрита Нићифора Дучића из 1859. године, објављен у оквиру рада о становништву херцеговачких округа.

Дучић доноси податке о броју православних и католичких домаћинстава и становника у појединим насељима. Они омогућавају да се конфесионална структура Попова сагледа на основу конкретних бројчаних показатеља.

Број домаћинстава и становника у одабраним селима, 1859.

Насеље Православни домови Православне душе Католички домови Католичке душе
Завала 10 79 6 46
Орахов До — — 12 82
Чваљина 12 80 5 39
Равно 5 38 45 305
Дврсница 7 53 — —
Орашје 7 50 2 16
Чаваш 10 79 3 21
Веља Међа — — 12 86
Струјићи 25 200 8 63
Дубљани 5 37 20 157

Извор: Нићифор Дучић, Покушај статистичког описа Требињског, Пријепољског, Пљеваљског и Невесињског округа у Херцеговини, 1859; транскрипција и табеларни приказ доступни у истраживању Велибора Михића.

Дучићеви подаци представљају важан извор за средину XIX вијека. Подаци показују изражене разлике између појединих села. Равно је, на примјер, имало знатно више католичких него православних домаћинстава, док су у Дврсници у овом приказу забиљежена само православна домаћинства. То је добар показатељ да се конфесионална структура мора анализирати на нивоу појединачних насеља, а не само цијелог Попова.  Интересантно је да су готово сва села била мијешана са православним и католичким живљем, без навођења муслимана.

5. Породично поријекло и миграције

За реконструкцију породичне историје посебно је значајан рад Јевта Дедијера Херцеговина из 1909. године. Дедијер је биљежио поријекло братстава, миграције, крсне славе и предања о ранијој вјерској припадности појединих породица.

Његова грађа отвара питања која се могу провјеравати упоређивањем са османским пописима и црквеним матичним књигама. Тако Дедијер наводи које католичке породице имају предања о православном поријеклу, које породице су досељене из Дубровачког приморја, Дубрава или других области, да ли су поједине породице сачувале крсну славу и сјећање на ранију вјерску припадност и колико су миграције утицале на конфесионалну структуру Попова.

Дедијер изричито наводи да су у османском периоду неке православне породице прелазиле у католичку вјеру. Објашњава то чињеницом да су католици били у извјесној мјери заштићени од сусједних католичких држава, па је католицизам неким православним породицама био ближи и прихватљивији од ислама.

Његова формулација је нарочито значајна:

„Чини се да ће неке православне породице прелазиле у католичку вјеру, која им је била ближа од ислама.“

Још је значајније његово запажање да су поједина католичка братства знала да потичу од православних породица. Дедијер пише:

„Нека католичка братства знају да су од православних…“

Он затим говори о крсним именима, породичним предањима и народној традицији. Помиње и да су поједина братства, према његовом запажању, чувала сјећање на заједничко поријекло са православним становништвом. Дедијер прави разлику између више група католичког становништва. Посебно издваја католике источно од Неретве, међу којима препознаје старосједиоце и досељенике из подручја старе Дубровачке републике, док за значајан дио католика западније од Неретве истиче досељавање из Далмације. Ова разлика је важна јер показује да се поријекло католичког становништва Херцеговине не може посматрати као јединствена историјска појава.

6. Аустроугарски период и национално обликовање

Послије 1878. године мијењају се политичке и административне околности. За даље праћење становништва посебно су важни аустроугарски пописи из 1879, 1885, 1895. и 1910. године. Они омогућавају да се упореде број становника, конфесионална структура и промјене у појединим насељима. У овом раздобљу посебно је важно разликовати вјерску припадност од националног опредјељења, јер се модерни национални идентитети обликују у другачијим политичким и културним околностима него у средњем вијеку и османском периоду.

Посљедице политичких и вјерских промјена у приморју и његовом залеђу осјећале су се и у Попову. Посебно су значајни млетачко-османски ратови у XVII вијеку, у чијем се контексту интензивирао процес прелажења дијела православног становништва у католицизам. Ти процеси, међутим, нису били једини фактор који је мијењао конфесионалну структуру овог простора.

Размјере каснијих промјена показују и аустроугарски пописи. Попово је 1879. године имало 4.988 становника, од којих 48,3% православних, 49,8% католика и 1,9% муслимана. Ови подаци свједоче о изразито сложеној конфесионалној структури Попова крајем XIX вијека.

Посебне демографске промјене забиљежене су у Мостару током аустроугарске управе. Према пописима из 1879. и 1910. године, број становника мостарског котара повећан је са 40.696 на 66.418. Најизразитији раст забиљежен је код католичког становништва, чији је број порастао са 15.086 на 41.583, док је број православних опао са 12.007 на 10.443.

Ове промјене биле су повезане са успостављањем Мостара као главног административног и војног центра Херцеговине, досељавањем чиновника, војника, инжењера и радне снаге из различитих дијелова Аустроугарске, као и исељавањем дијела српског становништва из политичких и економских разлога. Тако је аустроугарска управа значајно измијенила конфесионалну и демографску структуру Мостара, а што се одразило и на укупну демографску структуру становништва Херцеговине и Попова.

7. НДХ 1941–1945: прогон и присилно покатоличавање

Период Независне Државе Хрватске представља посебну и трагичну етапу у историји српског становништва Попова и источне Херцеговине. Усташка политика обухватала је прогон, убијање, протјеривање и покушаје насилне асимилације Срба. Присилно покатоличавање било је један од инструмената те политике.

За локалну историју посебно су важни службени извјештаји о злочинима у Требињском крају, документи о преласцима у католицизам, жупне матичне књиге и спискови жртава. Паралелно са масовним ликвидацијама Срба, усташе су проводиле и духовни геноцид, насилним католичењем, са циљем потпуног сатирања српске националне свијести. Уништавани су сви трагови српске духовности и историје, забрањивана ћирилица, рушене цркве, манастири,  споменици, школе, паљене библиотеке и сваки документ српског идентитета. Католички клер је проводио безобзирни прозелитизам, а многи православни Срби су „спас“ налазили у преласку у католичку вјеру. Фрањевачки самостани и жупе су били центри усташлука.

Историчар Ђорђе Пиљевић је у својој књизи “Устанак у Херцеговини 1941” навео преко 70 католичких сваштеника, углавном фратара, који су учествовали у масовном присилном покрштавању Срба. Један од главних организатора усташког покрета у Стоцу је био декан дон Марко Зовко. У књизи “Magnum crimen” Виктор Новак је записао да је он Србима отворено поручивао: „Варате се ако мислите да је наша намјера била да вашим превођењем у католичку вјеру мислимо да спашавамо ваша имања, пензије и плаће. Није нам била намјера ни да спашавамо ваше животе. Хисторија учи да је прије било народа који су нестали, па ће нестати и српског народа. Преводећи вас у католичку вјеру имали смо намјеру да спасемо ваше душе!“ (стр. 714)  Тако неке Србе није спасило ни то што су имали крштене листове са његовим потписом.

Потврда о прекрштавању у католичку вјеру коју је издавао жупник Марко Зовко

Постоје и други бројни примјери и документи отвореног залагање католичких свештеника за циљеве НДХ, а међу њима су били фра Владо Билобрк, дон Мартин Гудељ, дон Иван Рагуж, катихета др Младен Барбарић, фра Тугомир Солдо, фра Боно Бјелавић, дон Никола Бошњак, дон Анте Бакула и бројни други. Један дио католичког клера је директно учествовао у злочинима над Србима. Фрањевачка гимназија у Широком бријегу је била расадник усташке идеологије и функционера НДХ, а из ње је потекао Андрија Артуковић, Јозо Думанџић, Дане Милош, Фрањо Вего, Славко Шушак и др. У једном тексту из тог времена, пишући о улози фрањеваца у масовним покољима српског народа, италијански новинар Корадо у чланку „Мале птице Глацијаза“ истиче да њихови „ученици и духовни потомци, по НДХ, набијени мржњом, кољу невине људе, браћу по оцу небескоме, браћу по једном истом језику, браћу по једној крви, и браћу по једном те истом тлу мајке земље, што их напаја соковима истих њедара: кољу, убијају, закопавају живе по јамама, мртве стрмоглављују у ријеке, у мора или низ провалије.” (У: Јоже Хорват, Зденко Штамбук, Документа о протународном раду једног дијела католичког клера, Загреб 1946. стр. 149.)

Закључак

Историјски извори и демографски показатељи свједоче да је Попово током вијекова било простор значајних конфесионалних, демографских и културних промјена. Његов развој обиљежили су преплитање источне и западне хришћанске традиције, османска освајања и исламизација дијела домицилног становништва, миграције, као и политички и црквени утицаји приморја и његовог залеђа са снажним прозелитизмом католика, посебно након успостављања Конгрегације за пропаганду вјере. Подаци из различитих раздобља показују да се ове промјене нису одвијале равномјерно, нити су на исти начин захватале сва насеља и породице.

Посебно је важно што османски пописи, статистички опис Нићифора Дучића и етнографска грађа Јевта Дедијера омогућавају да се поједини процеси прате не само на нивоу ширег простора него и кроз историју конкретних села и братстава. Они указују на сложеност породичног поријекла, миграција и промјена вјерске припадности, које се не могу објаснити једним узроком нити посматрати изван ширих историјских околности.

Зато Попово представља значајан примјер за проучавање историје Хума и источне Херцеговине. Даља истраживања аустроугарских пописа, црквених матичних књига, архивске грађе и докумената из периода Другог свјетског рата омогућила би потпуније сагледавање ових промјена. Упоређивањем различитих извора могуће је поузданије реконструисати демографски развој Попова и разумјети начине на које су се кроз историјске прекиде и промјене обликовали породични, вјерски и културни идентитети његовог становништва.

 

Извори:

  1. Ахмед С. Алиџић, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина (1475/77), Сарајево, 1985.
  2. Ахмед С. Алиџић, Опширни катастарски попис за област Херцегову из 1585. године, II, Сарајево, 2014.
  3. Нићифор Дучић, Покушај статистичког описа Требињског, Пријепољског, Пљеваљског и Невесињског округа у Херцеговини, 1859.
  4. Јевто Дедијер, Херцеговина, 1909.
  5. Јарослав Шидак, „Вјерски односи у Стону и на Стонском Рату (Пељешцу) у средњем вијеку“, 1980–1981.
  6. Миленко Крешић, „Вјерске прилике у Хумској земљи (Стону и Рату) у средњем вијеку“, Херцеговина, 2016.
  7. Домaгој Видовић, „Преглед топонимије југозападнога дијела Попова“, 2010.
  8. Маринко Марић, Становништво Попова у Херцеговини: Равно, 2015.
  9. Драган Ћузулан, Црква у Пијеску, Требиње, 2026.
  10. Др Ђорђе Пиљевић, Устанак у Херцеговини 1941, Београд, 1990.
  11. Виктор Новак, Magnum crimen (Велика оптужба), Београд, 1986.
  12. Јоже Хорват, Зденко Штамбук, Документа о протународном раду једног дијела католичког клера, Загреб 1946.