Православни хришћани у Јерусалиму и на Западној обали између историјског насљеђа и неизвјесне будућности
Промјена спољнополитичког односа Србије према палестинском питању, коју најављује Студентска листа, отвара простор за једну ширу расправу о одговорности државе према међународним сукобима, али и о положају хришћанских заједница у Светој земљи. У програму Студентске листе питање Палестине није представљено само као дипломатско питање, него и као питање односа према страдању једног народа. Посебно се наглашава противљење насиљу над палестинским становништвом и потреба интензивирања хуманитарне помоћи.
Овакав приступ представља разлику у односу на спољнополитичку праксу претходне власти Александра Вучића, која је у посљедњем периоду развијала стратешко партнерство са Израелом, укључујући и сарадњу у области одбрамбене индустрије. Најаве представника Студентске листе о преиспитивању војне сарадње са Израелом показују да би палестинско питање могло добити другачије мјесто у спољнополитичким приоритетима Србије.
Ова врста спољнополитичких ставова нове власти у Србији свакако охрабрује и оно отвара питање какво је стварно стање и положај хришћана у Јерусалиму и ширем простору Палестине. Положај хришћана који живе у Јерусалиму, Витлејему, Тајбеху и другим мјестима поставља реалну дилему: може ли хришћанство очувати своје живо присуство у земљи у којој је настало?
Јерусалим – средиште хришћанског памћења
Јерусалим заузима посебно мјесто у православном предању. У њему се налази Црква Васкрсења Христовог, позната и као Црква Гроба Господњег, најзначајније хришћанско светилиште, чија је историја нераскидиво повезана са Христовим страдањем и Васкрсењем.

Црква Гроба Господњег
Јерусалимска патријаршија представља једну од најстаријих црквених институција хришћанског свијета. Њено духовно насљеђе не ограничава се на Јерусалим, него обухвата бројне светиње повезане са Христовим животом, апостолским проповиједањем и монашким предањем.
Међу њима посебно мјесто заузимају Гетсимански врт, гроб Пресвете Богородице, Маслинска гора, Витлејемска пећина Рођења Христовог, Јаковљев извор у Наблусу, као и древни манастири Светог Саве Освећеног, Светог Георгија Хозевита и Светог Герасима Јорданског.

Гестимански врт
Ова мрежа храмова и манастира представља духовну географију хришћанства. Њихов значај није само у архитектонској и историјској вриједности, него и у чињеници да су то жива мјеста богослужења, молитве и црквеног памћења. О њима се старају монашке заједнице, свештенство и вјерници који настоје да очувају непрекинутост литургијског живота.
Света мјеста и ограничења вјерског живота
Један од проблема са којима се суочавају хришћани у Јерусалиму јесте приступ светим мјестима и могућност слободног учествовања у богослужењима. Посебно су осјетљиви периоди великих празника, када у Јерусалим долазе ходочасници из читавог свијета, али и када локални вјерници настоје да учествују у богослужењима у храмовима који су дио њиховог свакодневног духовног живота.
Током Страсне седмице 2026. године питање приступа Цркви Гроба Господњег поново је дошло у средиште пажње. Ограничења окупљања и кретања у Јерусалиму, уведена у контексту безбједносних прилика, погодила су и црквене заједнице. О томе су говорили представници различитих хришћанских цркава, указујући на потребу да се обезбиједи слободан и безбједан приступ светилиштима.
Сличне забринутости изнио је и Свјетски савјет цркава у јуну 2026. године. У свом саопштењу посебно је указао на ограничења слободе богослужења, узнемиравање свештенства и вјерника, као и на постепено слабљење историјског хришћанског присуства у Светој земљи.

Израелска полиција онемогућила приступ Цркви Гроба Господњег
Западна обала – хришћанске заједнице пред искушењима
Посебно сложен положај имају хришћани на Западној обали, гдје се историјско присуство хришћанских заједница суочава са посљедицама политичке нестабилности, окупације, ограничења кретања, економске несигурности и исељавања.
Витлејем, град Христовог рођења, представља једно од најважнијих средишта хришћанског свијета. Црква Рођења Христовог, чији почеци сежу у четврти вијек, једна је од најстаријих непрекидно активних хришћанских светиња. Њена историја повезана је са византијским насљеђем, монашким предањем и вишевјековним присуством различитих хришћанских заједница.
Ипак, значај Витлејема није само у његовој историји и светињама. Он је и град у којем живе породице чија се вјера преноси генерацијама. Економска неизвјесност, ограничења кретања и пад броја ходочасника непосредно утичу на њихов живот. Када изостану туристи и ходочасници, смањују се приходи бројних породица које зависе од ходочасничке привреде.

Витлејем
Посебно упечатљив примјер представља Тајбех, насеље у близини Рамале, које се често описује као посљедњи град на Западној обали са искључиво хришћанским становништвом. У њему живе православни, римокатолици и мелкитски гркокатолици, а његово хришћанско насљеђе сеже у ранохришћански период. У Тајбеху се налази и древна црква Светог Георгија, чији се остаци везују за пети вијек. Она свједочи о дубоким историјским коријенима хришћанства на овом простору.
Међутим, посљедњих година становници Тајбеха суочавају се са нападима досељеника, застрашивањем и угрожавањем имовине и пољопривредних посједа. Посебно су узнемирујући догађаји из октобра 2026. године, када су маскирани досељеници напали становнике током бербе маслина и посјетиоце који су дошли да изразе солидарност са локалном заједницом. Патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму осудили су напад, указујући да се не ради о изолованом инциденту, већ о ширем обрасцу насиља над палестинским селима. Позвали су надлежне институције да заштите становништво и процесуирају одговорне.
Ово свједочење има посебну тежину јер долази од самих црквених представника који познају прилике у локалним заједницама. Оно нас подсјећа да се угрожавање хришћанског присуства не одвија само кроз физичко уништавање храмова. Оно може бити посљедица притисака на породице, губитка земље, немогућности обрађивања имања и страха за безбједност дјеце.
![]()
Израелски досељеници који су окупирали Тајбех пале хришћанска имања
Храмови који опстају, заједнице које се смањују
Једна од највећих опасности за хришћанско присуство у Светој земљи јесте постепено нестајање локалних хришћанских заједница. Ратови, политичка нестабилност, економске тешкоће и неизвјесност подстичу исељавање, посебно младих људи. Многи одлазе у потрази за образовањем, послом и сигурнијом будућношћу, а велики број њих се више не враћа.
Тако се постепено смањује број вјерника који чине основу парохијског живота. Храмови могу бити обновљени, фреске конзервиране, манастирски комплекси сачувани, али без људи који се у њима окупљају и живе своју вјеру, светиње губе дио свог стварног смисла.
Зато се питање очувања хришћанског насљеђа не може свести на заштиту архитектонских споменика. Оно је, прије свега, питање опстанка људи и заједница.
Управо ту треба разумјети и библијски израз „живо камење“ из Прве посланице апостола Петра: „И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни“ (1Пт 2, 5). Цркву не чине само зидови, куполе и олтари. Њу чине људи који у Христу постају дио једног духовног дома.

Манастир Марије Магдалине
Да ли ће у земљи Христовој остати Христов народ?
Монахиња мати Агапија из манастира Свете Марије Магдалине у Јерусалиму, након посјета православним заједницама на Западној обали, поставила је питање које превазилази политичке и дипломатске расправе: могу ли хришћани у земљи Христовој и даље остати на својим огњиштима?

Мати Агапија
То питање није само позив на солидарност са једном малобројном заједницом. Оно се тиче будућности хришћанског присуства у простору у којем је настала Црква и из којег се Јеванђеље проширило на читав свијет. Али тај свијет за сада углавном показује један пристрасан став и даје подршку Израелу, посебно Сједињене Америчке Државе. Зато је потребна и велика храброст да неко као мати Агапија отворено проговори о проблемима хришћана, посебно на окупираним подручјима.
Одговорност држава свијета, посебно хришћанских и православних је огромна. Иако мала држава, Србија са новом влашћу показује промјену тог односа и то је само по себи добар примјер. Јер, ако хришћани буду приморани да напусте Јерусалим, Витлејем, Тајбех и друга мјеста, свијет неће изгубити само дио свог историјског насљеђа. Изгубиће живе заједнице које су вијековима чувале молитвени континуитет тих простора. Храмови ће можда и даље стајати, ходочасници ће долазити да се поклоне светим мјестима, али нешто суштинско могло би нестати: глас народа који у тим храмовима живи своју вјеру.
Хришћанство не може бити сведено на споменике, нити се његово присуство може мјерити бројем сачуваних светиња. Његова историја је историја живих људи, заједница и предања која се преносе кроз богослужење и свакодневни живот. Зато је брига за хришћане Свете земље истовремено брига за будућност Цркве. Њихов опстанак није само локално питање Јерусалима или Палестине, него питање одговорности читавог хришћанског свијета.
Ми сви заједно имамо одговорност да Света земља не смије постати беживотни музеј хришћанског поријекла. Она мора остати простор живе вјере, молитве и заједнице. Јер највећа светиња није само древни камен храма, него човјек који у њему тражи Бога и који, упркос свим искушењима, не одустаје од свог дома и своје вјере.
Живо камење Свете земље: О хришћанима који остају на Западној обали
Извори:
