Некада је досада била готово неизбјежан дио дана: чекало се, путовало без екрана, гледало кроз прозор и остајало насамо са сопственим мислима. Данас смо створили свијет у којем се готово свака празнина може испунити, али тиме можда нисмо укинули досаду — већ простор из којег су настајали пажња, сјећање, машта и унутрашњи живот.
Вријеме у којем је било могуће да се ништа не дешава
Постојала су времена, не тако давно, у којима је човјек током дана неизбјежно наилазио на празне минуте. Чекао је аутобус без слушалица у ушима, сједио у чекаоници без екрана у руци, путовао возом и гледао крајолик који се понавља. Ако би пријатељ каснио двадесет минута, тих двадесет минута није постојала мала машина способна да их одмах испуни туђим фотографијама, вијестима, порукама и снимцима.
Такав свијет данас нам може изгледати необично спор. Можда чак и непријатан. Али у њему је постојала једна врста свакодневног простора који нисмо морали свјесно да стварамо. Празнина се појављивала сама. Била је дио структуре дана.
Човјек није морао да одлучи да ће провести петнаест минута без садржаја. Једноставно није имао шта друго да ради.
Управо је у томе важна разлика између некадашње и данашње досаде. Данас је досада постала готово добровољно стање. Да бисмо је искусили, често морамо нешто одбити: телефон, видео, музику, разговор, вијести, игру, подкаст. Празнина више није нешто што нам живот намеће. Она је нешто што морамо да допустимо.
То не значи да је прошлост била нека врста изгубљеног раја. Људи су се и раније досађивали, бјежали од тишине, тражили забаву и жалили на спорост живота. Досада је понекад била мучна, нарочито у условима усамљености, сиромаштва, болести или затворености у монотону свакодневицу. Нема разлога да је романтизујемо.
Ипак, нешто се суштински промијенило када смо добили могућност да готово сваки тренутак незадовољства тренутно прекинемо.
Мали тренуци празнине нестају један по један. Телефон се вади док лифт не стигне. Поруке се читају на црвеном свјетлу. Видео се пушта док се једе. Музика или подкаст прате шетњу. Вечерње лежање у кревету претвара се у још пола сата скроловања. Чак и одлазак у купатило за многе више није довољно кратак да би се у њега ушло без телефона.
Ниједан од тих поступака сам по себи не изгледа важан. Али заједно они мијењају структуру нашег дана. Нестају мјеста на којима је некада било могуће да мисао остане недовршена, да се сјећање случајно врати, да поглед одлута, да човјек не зна шта ће са собом.
А можда управо у тим тренуцима почиње нешто што не може да почне када је пажња непрестано запослена.
Када је свака празнина постала прилика за садржај
Савремени човјек не живи само окружен информацијама. Он живи у систему који се такмичи за његову пажњу.
То такмичење није метафора. Иза апликација које користимо налазе се компаније чији успјех често зависи од времена које проводимо на њиховим платформама, броја садржаја које погледамо, реклама које видимо и учесталости с којом се враћамо. Због тога је огромна количина новца, дизајнерског знања и технолошког развоја усмјерена ка једном једноставном циљу: да што дуже останемо заинтересовани.
Човјекова пажња тако постаје ресурс.
У таквом окружењу празан тренутак изгледа као неискоришћен простор. Ако корисник чека аутобус пет минута, тих пет минута могу постати пет минута видеа. Ако не може да заспи, ноћ постаје додатно вријеме за садржај. Ако му је разговор на тренутак досадан, други свијет већ лежи у џепу.
То је једна од великих промјена нашег времена: више није неопходно да околност у којој се налазимо буде довољно занимљива. У сваком тренутку можемо побјећи у другу.
На први поглед, то изгледа као чист добитак. Имамо приступ књигама, предавањима, музици, филмовима, архивама, мапама и знању које је некада било тешко доступно. Човјек који стоји у реду може читати велики роман. Неко ко путује на посао може слушати предавање о историји умјетности. Други може за неколико секунди пронаћи одговор на питање које га је управо заинтересовало.
Проблем није у самом обиљу.
Проблем почиње онда када могућност сталне стимулације постане неспособност да будемо без ње.
Навика на непрекидну новост постепено мијења оно што сматрамо нормалним ритмом. Оно што се споро развија почиње да изгледа сувише споро. Текст од двадесет страница изгледа тежак јер не нуди нови подстицај сваких неколико секунди. Разговор који има паузе може дјеловати неугодно. Филм који дуго гради атмосферу некоме изгледа као да се „ништа не дешава“.
Чак и сопствене мисли могу постати недовољно занимљиве.
Тако се граница толеранције на празнину постепено смањује. Оно што је некада било петнаест минута досаде постаје пет минута. Затим минут. На крају рука готово аутоматски иде ка телефону чим се појави неколико секунди у којима не постоји јасан задатак.
У том тренутку више није ријеч само о технологији. Ријеч је о навици свијести.
Човјек почиње да очекује да спољашњи свијет непрестано испоручује нешто чему ће посветити пажњу.
Али пажња која стално одговара на позиве споља све теже сама бира гдје ће остати.