Савремена култура има необичан однос према одмору.
С једне стране, никада се није толико говорило о потреби за одмором, менталним здрављем, равнотежом и успоравањем. С друге стране, чак је и одмор често организован као пројекат.
Шетња има број корака. Трчање има темпо, пулс и резултат. Спавање има оцјену. Читање има годишњи циљ броја књига. Медитација има низ узастопних дана у апликацији. Путовање има листу мјеста која треба видјети.
Ништа од тога није нужно лоше. Мјерење може мотивисати, структура може помоћи, а циљеви могу обогатити живот.
Али постоји разлика између активности која има смисао и активности која стално мора да докаже своју корисност.
Досада је радикално бескорисна.
Не обећава бољи резултат. Не може се лако претворити у достигнуће. Нема статистику.
Управо зато нам је толико страна.
Чак и када покушавамо да се вратимо тишини, лако је да од ње направимо нови задатак: двадесет минута без телефона, тридесет минута медитације, сат „дигиталног детокса“. Одмах је мјеримо, планирамо и очекујемо резултат.
Али празнина престаје да буде празнина ако од ње непрестано нешто тражимо.
Понекад одмор значи дозволити времену да прође без оправдања.
Сједити на балкону и не читати ништа.
Изаћи у шетњу без слушалица.
Не фотографисати залазак сунца.
Сачекати пријатеља без телефона у руци.
Пити кафу не радећи ништа друго.
Такви тренуци могу у почетку изгледати готово неподношљиво спори. Управо то открива колико смо се навикли на стални подстицај.
Послије неколико минута дешава се необична промјена. Пажња почиње да примјећује ствари које су све вријеме биле ту: звук улице, начин на који свјетлост пада на зид, дио разговора за сусједним столом, сопствени умор.
Свијет није постао занимљивији.
Само смо престали да захтијевамо да нас непрестано забавља.