Било би лако завршити ову причу позивом да одложимо телефоне и вратимо се неком наводно једноставнијем животу.
Али такав закључак би промашио суштину.
Технологија није грешка из које се можемо једноставно повући. Живимо у свијету у којем су дигитални алати постали дио рада, пријатељства, породичних односа, образовања и културе. Могућност да за неколико секунди разговарамо са човјеком на другом крају свијета или пронађемо књигу која нам је потребна једно је од великих достигнућа нашег времена.
Питање није да ли треба да живимо без тих могућности.
Питање је да ли још увијек умијемо да их не користимо.
Слобода није само могућност да нешто учинимо. Понекад је слобода и могућност да не одговоримо на сваки позив који нам је упућен.
Телефон може бити у џепу док чекамо аутобус.
Можемо не знати одговор на питање још пола сата.
Можемо прошетати градом без фотографије.
Можемо допустити да нам буде досадно.
То не захтијева велики прекид са савременим животом. Напротив, можда захтијева само враћање малих празнина које су некада постојале саме од себе.
Не треба сваки пут понети слушалице.
Не треба сваки оброк имати видео у позадини.
Не мора сваки тренутак чекања бити искоришћен.
Из таквих малих одлука постепено се враћа једна важна способност: да пажња не мора стално да буде храњена споља.
У почетку се можда неће догодити ништа.
Биће досадно.
То је важан дио процеса.
Јер вриједност досаде није у томе што ће из сваког празног минута настати идеја, пјесма или велико животно откровење. Већина празних минута остаће управо то — празни минути.
Њихова вриједност лежи у нечем једноставнијем.
Они нас подсјећају да није сваки тренутак живота дужан да нам нешто испоручи.
Да можемо постојати без непрестаног садржаја.
Да ум не мора стално да реагује.
Да тишина није квар који треба поправити.
Човјек који више никада нема времена за досаду можда заиста добија више информација, више забаве и више начина да испуни дан. Али заузврат ризикује да изгуби нешто што је теже измјерити: способност да остане уз једну мисао, да чује сопствену нелагоду, да пусти сјећање да се врати, да дозволи машти да лута и да неко вријеме буде сам без потребе да одмах побјегне из тог стања.
Можда зато досада није празнина између важних дијелова живота.