Једна од необичности савременог живота јесте то што можемо током једног дана видјети више слика, прочитати више наслова и чути више туђих мишљења него што је човјек некада могао током седмица.
А ипак, на крају дана често нам је тешко да се сјетимо шта смо заправо видјели.
Разлог није само количина информација. Важан је и начин на који им приступамо.
Скроловање ствара специфичан ритам пажње. Садржај се појављује, процјењује за секунду или двије и замјењује новим. Смијешан снимак прати вијест о рату. Затим реклама за патике. Потом фотографија пријатеља. Па политички коментар, рецепт, спортски резултат и кратка сцена из филма.
Сваки од тих садржаја тражи другачију емоцију.
У року од неколико минута можемо бити забављени, забринути, љути, заинтересовани и поново забављени.
Проблем није нужно у томе што су информације кратке. Кратка форма може бити прецизна, лијепа и значајна. Проблем је у непрестаној смјени контекста.
Да би нешто постало дио нашег унутрашњег свијета, потребно је да на томе останемо.
Књига коју читамо два сата не даје само више информација од кратког текста. Она нас привремено затвара у један језик, један ритам, један систем идеја. Послије двадесет или тридесет страница почињемо да мислимо унутар свијета који је аутор створио.
Слично је и са дугим разговором. Тек послије почетних, предвидљивих реченица често се стиже до онога што је заиста важно.
Али та дубина има цијену: морамо одустати од свега осталог што бисмо у том тренутку могли да гледамо.
Савремено обиље зато ствара чудан парадокс. Никада нисмо имали већи избор, а можда нам никада није било теже да останемо при једном избору.
Када читамо књигу, свјесни смо да негдје постоје поруке које нисмо отворили. Док гледамо филм, телефон може засвијетлити. Док разговарамо са једном особом, десет других разговора остаје у џепу.
Наша пажња тако све чешће живи у стању благог ишчекивања прекида.
Чак и када прекид не дође, дио нас зна да би могао доћи.
Из тог стања тешко настаје дубока концентрација. Не зато што смо постали мање интелигентни, већ зато што смо навикли ум да очекује промјену.
Досада је некада била супротност пажњи. Данас можда почињемо да схватамо да је понекад њен предуслов. Тек када прође први импулс да потражимо нешто занимљивије, можемо заиста остати са оним што је испред нас.
Оно што не памтимо јер нисмо стигли да проживимо
Памћење није архива у коју се искуства аутоматски одлажу.
Да бисмо нешто запамтили, није довољно да се нешто догодило пред нама. Потребно је да му посветимо пажњу, да га повежемо са другим искуствима, понекад да га касније поново призовемо.
Зато је могуће провести сат времена гледајући садржај и након тога имати само магловит осјећај да смо нешто видјели.
Информација је прошла кроз нас, али се нигдје није задржала.
Празни периоди након искуства некада су природно омогућавали његову обраду. Послије филма људи су ишли кући. Послије концерта сједили су у аутобусу. Послије сусрета ходали су улицом. Оно што се догодило настављало је да живи у мислима јер није одмах било потиснуто новим садржајем.
Данас концерт заврши, телефон се укључи, фотографије се објаве, стижу реакције, отварају се друге апликације и већ неколико минута касније пажња припада нечему потпуно другом.
Искуство још није ни завршило свој унутрашњи живот, а ми смо већ прешли на сљедеће.
Можда због тога понекад имамо чудан осјећај да вријеме пролази све брже.
Није нужно ствар у томе што нам се више тога дешава. Могуће је да се управо мање тога истински задржава.
Дан испуњен десетинама ситних подстицаја може у сјећању остати готово празан. Насупрот томе, споро поподне проведено са једном особом, једна дуга шетња или неколико сати читања понекад остају у памћењу годинама.
Сјећање воли облик.
Да би га нешто добило, потребне су границе. Почетак и крај. Паузе. Контраст између догађаја.
Када је сваки тренутак испуњен, границе нестају. Све постаје један дуги ток информација.
Зато губитак досаде није само питање концентрације. Он може промијенити начин на који доживљавамо сопствени живот.
Ако из дана уклонимо све празнине, можда уклањамо и тренутке у којима дан постаје успомена.