Постоји посебна врста нелагоде која се појављује када се након дугог дана све коначно утиша.
Нема порука. Нема обавеза. Нема разговора. Телевизор је угашен. Човјек лежи у кревету и одједном чује оно што током дана није чуо: сопствену мисао.
Није увијек пријатно.
У тишини се враћају разговори које нисмо завршили, страхови које смо успјешно одлагали, питања о послу, односима, годинама које пролазе, одлукама које нисмо донијели. Некада се не појави ништа толико драматично. Само једна нејасна нервоза, осјећај да би требало нешто радити.
Управо зато стална стимулација може бити више од забаве. Она може постати начин избјегавања.
Човјек не мора свјесно рећи: не желим да останем сам са собом. Довољно је да отвори још један видео.
Проблем је што оно од чега бјежимо не нестаје зато што га не чујемо.
Унутрашњи живот захтијева одређену количину тишине јер многе ствари у нама не говоре довољно гласно да би надјачале стални прилив садржаја. Неке сумње појављују се тек послије десет минута шетње. Неко сјећање дође тек када поглед дуго остане на истом прозору. Нека одлука постане јасна тек онда када престанемо да тражимо још информација о њој.
То не значи да је свака тишина мудра нити да се у свакој досади скрива велико откровење. Већину времена не дешава се ништа спектакуларно.
То је можда управо оно што нам постаје тешко да прихватимо.
Навикли смо се да вриједност тренутка мјеримо количином дешавања. Ако се ништа не производи, не учи, не гледа и не дијели, имамо осјећај да је вријеме изгубљено. Одмор се често мора оправдати тиме што ће нас учинити продуктивнијим. Шетња мора бити тренинг. Читање мора донијети знање. Путовање мора произвести фотографије. Чак и сан се претвара у број који паметни сат оцјењује.
Празнина, међутим, нема јасан резултат.
Због тога је тешко одбранити је у култури која тражи доказ да је сваки сат био искоришћен.
Али човјек није машина којој је сваки застој квар. Постоје процеси који се дешавају управо онда када свјесно не покушавамо ништа да постигнемо.
Мисао понекад мора да остане сама довољно дуго да би открила куда жели да иде.
Досада као предуслов маште
Дијете коме је досадно често ће прво тражити од одраслог да му ријеши проблем.
„Шта да радим?“
Савремени одговор све чешће је екран.
Постоји, међутим, и други могући одговор: ништа. Сачекај.
Послије почетног отпора обично почиње нешто занимљиво. Столица постаје тврђава. Неколико предмета постају ликови. У дворишту се измишља игра чија правила нису постојала десет минута раније. Досада ствара притисак, а машта покушава да га разријеши.
Тај механизам не нестаје у одраслом добу.
Када спољашњи свијет престане да нам испоручује готов садржај, ум почиње сам да производи асоцијације. Једна мисао води другој без јасног циља. Сјећање на разговор повезује се са нечим прочитаним прије неколико година. Појављује се идеја која није била предмет свјесног размишљања.
Многи људи препознају овај феномен под тушем, током дуге шетње или непосредно прије сна. Управо онда када престану активно да рјешавају проблем, рјешење се неочекивано појави.
То није магија. Човјеков ум не мирује када нема непосредан задатак. Он наставља да повезује искуства, слике, емоције и знање.
Али за такав рад потребан је простор.
Ако се сваки слободан тренутак испуни новим информацијама, ум непрестано добија нови материјал прије него што је стигао да обради претходни. Умјесто да се једна идеја развија, она бива прекинута другом. Умјесто да питање остане отворено, одмах тражимо одговор.
Посебно је занимљиво шта се догодило са незнањем.
Некада је било могуће сатима или данима не знати нешто што нас занима. Човјек би се сјетио имена глумца, историјског датума или неке ријечи и морао да живи са питањем док не пронађе књигу или некога ко зна одговор.
Данас је тај период готово нестао.
То је у практичном смислу огромна предност. Али нешто се изгубило у процесу.
Питање које не добије одмах одговор наставља да живи у уму. Око њега се стварају претпоставке. Покушавамо да се сјетимо. Повезујемо ствари. Понекад погријешимо. Понекад из тог погрешног пута настане занимљивија мисао од самог одговора који смо тражили.
Креативност често не настаје из ефикасног кретања од питања ка тачном рјешењу. Она настаје из лутања.
А лутање је тешко у свијету који нам непрестано нуди најкраћи пут.