Самоћа и усамљеност нису исто.
Усамљеност је бол због недостатка односа који су нам потребни. Самоћа може бити нешто сасвим друго: способност да извјесно вријеме будемо сами без осјећаја да се због тога морамо одмах повезати са неким другим.
Паметни телефон је ту границу готово избрисао.
Можемо бити физички сами, а да ниједног тренутка не будемо стварно сами. Разговори, фотографије, гласови, музика и вијести непрестано су присутни.
То је многима донијело стварну утјеху. Људи који живе далеко од породице могу свакодневно разговарати. Пријатељства се могу одржавати преко континената. За некога ко је изолован, дигитална комуникација није непријатељ самоће него спас од усамљености.
Ипак, способност повезивања није исто што и обавеза непрестане повезаности.
Постоји важан дио зрелости који се развија када човјек научи да буде сам без потребе да одмах тражи потврду споља.
Шта мислим када никоме не морам да објасним шта мислим?
Шта ми се допада ако то нећу фотографисати?
Како изгледа путовање ако нико не зна да сам на њему?
Шта радим у слободно вријеме када нема публике, чак ни замишљене?
То нису питања против друштвених мрежа. То су питања о односу између јавног и унутрашњег живота.
Сваки човјек неизбјежно гради представу о себи кроз односе са другима. Тако је било много прије интернета. Али непрекидна могућност објављивања уводи једну нову навику: искуство можемо почети да посматрамо истовремено као нешто што живимо и као нешто што бисмо могли приказати.
Један дио пажње зато одлази на живот, а други на његову могућу представу.
У самоћи та подјела може накратко нестати.
Човјек тада не мора да производи верзију себе.
Може бити досадан. Недосљедан. Неодлучан. Може читати нешто без разлога, започети мисао и напустити је, слушати исту пјесму пет пута, промијенити мишљење без потребе да се икоме оправда.
Тај простор је важан јер личност није само оно што показујемо другима.
Постоји дио човјека који се формира далеко од туђег погледа.
Ако више никада нисмо стварно сами, тај дио може постати све тиши.